Prema istraživanju Univerziteta Kornel iz 2020. godine, skoro 27 odsto odraslih reklo je da je nedavno izgubilo kontakt sa članom porodice, a 10 odsto je reklo da je to roditelj – skoro 7 odsto više nego deceniju ranije.
Kako kompleksna tema otuđenja i traume iz detinjstva postaje sve popularnija, ovaj trend će se verovatno nastaviti kako odrasla deca postavljaju zdrave granice i prepoznaju traume sa kojima su se suočavala tokom svog života.
Iako je odluka o prekidu veze autonomna i osnažujuća za odraslu decu, postoje specifične karakteristike roditelja koje često dovode do toga da ih odrasla deca mrze. Ove osobine utiču na donošenje odluka i prekretnice u ovim odnosima. Prema istraživanjima, sledeće tri osobine su najčešće.
1. Zatvoreni su za nove ideje
Mnogi toksični roditelji su stalno u defanzivi kao vid samozaštite. Umesto da pokažu ranjivost ili rade na emocionalnoj inteligenciji, oni se zatvaraju od svoje dece, ostavljajući njihove potrebe neispunjenim.
Odrasla deca se ne odlučuju olako da prekinu kontakt ili komunikaciju sa roditeljima; ta odluka skoro uvek proizilazi iz decenija traume, iskustava i ogorčenosti zbog nezadovoljenih potreba i toksičnosti. Kada su roditelji zatvoreni da pričaju o ovim stvarima, ili bar daju podršku svojoj deci dok ih obrađuju, oni žrtvuju ceo odnos, piše YourTango.
2. Teško im je da otvoreno komuniciraju
Otvorena komunikacija ključna je za svaku zdravu vezu, bilo sa roditeljem ili romantičnim partnerom. Ne samo da pomaže u rešavanju sukoba i izražava empatiju prema drugima, već pruža zdrave puteve za prevazilaženje traume iz detinjstva, posebno za odraslu decu koja se još uvek bore da krenu napred.
Prema jednom istraživanju, deca koja su doživela traumu i zlostavljanje od svojih roditelja često imaju poteškoća da razviju zdrave stilove komunikacije jer su se stalno prilagođavala potrebama roditelja u ranom životu.
Uz teret zaštite emocionalne krhkosti svojih roditelja tokom odrastanja, odrasla deca se često osećaju obaveznom da učine isto u odraslom dobu, potiskujući svoje brige i osećanja kako bi „održala mir“ u vezi. Kada taj teret postane pretežak, posebno sa stresom odraslog doba, ova odrasla deca postaju ogorčena.
3. Ne poštuju granice
Kao što sugeriše knjiga terapeutkinje Ane Ketrin „Granice: Gde završavaš i ja počinjem“, ne postoji način da se izbegne nelagodnost koju postavlja postavljanje granica, posebno u toksičnim porodičnim odnosima ili sa nezdravim članom porodice. Međutim, zdravi roditelji poštuju potrebe svoje odrasle dece, bilo fizičke ili emocionalne, dok toksični roditelji teže da izazovu ove granice.
Na osnovnom nivou, jedna od glavnih karakteristika roditelja koju odrasla deca često zameraju jeste nepoštovanje — deca se nisu osećala saslušano, shvaćeno dok su odrastala, a to se nepoštovanje nastavilo i u odraslom dobu. Zdrave granice su način da se svi osećaju ugodnije tokom vremena, a ako roditelj odbija da ih poštuje, oni samo negiraju potrebe svoje dece.
(Index.hr)
