Stanovnici drevnih civilizacija borili su se s vrućinama kao i mi danas, s tim što nisu imali klima uređaje da im pomognu. Zbog toga su morali da budu maštovitiji, kako bi sebi olakšali život s onim što imaju.
Tokom vrelih dana svi u baštama kafića i restorana tražimo mesto blizu ventilatora sa raspršivačima vode kako bi se osvežili.
Na sličan način rashlađivali su se još u Starom veku. Drevni Egipćani, Indijanci, Rimljani i Grci potapali su velike komade platna u vodu i potom ih kačili na otvore za vrata i prozore. Strujanje vazduha kroz mokre tkanine stvaralo je osećaj svežine u zagrejanim prostorijama.
Ova metoda se prenosila vekovima, pa se na starim fasadama u Kotoru i drugim mediteranskim gradovima i dalje mogu videti metalne ili drvene konstrukcije iznad prozora, koje su služile za razapinjanje mokrih čaršafa.
U Egiptu su u hodnicima, kroz koje je strujio vazduh, držali i velike posude s vodom. Isparavanje vode spuštalo je temperaturu vazduha za koji stepen.
Drugi način rashlađivanja objekata bila je sama arhitektira, koja je varirala od podneblja do podneblja.
U Starom Rimu su kroz kuće pravljeni kanali kroz koje je tekla sveža hladna voda. Cevi za vodu postavljane su i kroz same zidove, što mnogi nazivaju prvim sistemima centralne klime.
Na Bliskom Istoku su na kućama građeni takozvani vazdušni tornjevi, koji su svojim sistemom specifično raspoređenih otvora omogućavali da vazdhu struji kroz objekte i na taj način ih rashlađuje.
Tornjevi su bili različiti od oblasti do oblasti, prilagođeni vetrovima koji duvaju u tom kraju, vlažnosti vazduha i količni peska i prašine u vazduhu.
Ova rešenja su bila zanemarena u modernoj ahitekturi 20. veka, da bi oživela u 21. kao idelanan način da se prostor hladi, a smanji utrošak električne energije, samim tim i troškovi.
Kina je, pak, imala svoje arhitektonsko rešenje – svetlarnike, takozvane „nebeske bunare“ u krovovima, kroz koje je svež vazduh ulazio direktno u centar objekta. Raspored prostorija oko svetlarnika je bio takav da sunčevi zraci nisu uspevali da zagreju prostor ispod svetlarnika.
Ispod otvora u krovovima se često nalazilo i korito za skupljanje kišnice, pa je voda koja je iz njega isparavala dodatno hladila prostor i obezbeđivala vladu za rastinje.
Naravno, tu su i lepeze kao preteča ventilatora. Prvo su bile od lišća, papira, tkanina, polukružnog oblika kako bi se što lakše držale i njima hladilo.
Prvi električni ventilator nastao je 1880. godine, a početkom 20. veka počeli su da postaju deo pokućstva.
Prvi klima uređaj, najsličniji onom koji mi danas poznajemo, izumeo je američki inženjer Vilis Kerijer 1902. godine.
