Vladeta Jerotić, srpski akademik, psihijatar i autor mnogih knjiga koje se bave životnim i psihološkim temama, iza sebe je ostavio brojne mudrosti koje možemo primeniti u svakodnevnom životu. U celoj karijeri bavio se čovekovom dušom i umom, a često je psihološko stanje čoveka povezivao i sa duhovnošću. O tome možete čitati u njegovim delima “Psihološko i religiozno biće čoveka”, “Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka” itd.
Kada je reč o vrlinama koje su vredne za samog čoveka, Jerotić je isticao smirenje, kao jednu od najtežih hrišćanskih vrlina:
“Može vam se desiti da vidite naizgled smirene ljude, ali to ne znači da oni zaista poznaju smirenje. Ima onih koji su introvertni, koji inače nisu skloni bilo svađi, bilo nekim burnim reakcijama. Ali ovde treba praviti razliku, jer to nije smirenje, kaže Vladeta Jerotić. Smirenje je kada pobediš u sebi mnogo šta što znaš da nije dobro, pa se boriš jako dugo sa tim. Teško da se može uopšte zamisliti pravo smirenje, čak i u nekom dobrom, velikom manastiru. Bilo je religioznih ljudi koji su se na kraju plašili smrti. Hrišćanstvo nam je to dalo kao ideal da pokušamo da ostvarimo potpuni mir, bar na neko određeno vreme.”
Traganje za mirom je težak zadatak kojem se posvećujemo tokom celog života, ali to nikako ne znači da treba da stanemo i da prestanemo da se trudimo. Kada je srce ispunjeno unutrašnjim mirom, život je odeven u radost i lakoću. Zato, iako je teško postići smirenje, neprestano treba na njemu da radimo i da ga razvijamo kao svoju vrlinu.
Mnogi umni ljudi i duhovni oci govorili su o značaju smirenja, pa je tako Otac Tadej poručivao – “Smirenje je božanska osobina. Smirenje gde god caruje, bilo u porodici bilo u društvu, ma gde, ono uvek iza sebe izliva božanski mir i radost.”Koliko je naše smirenje važno za nas lično, ali i za ljude koji nas vole, podsećao je čuveni Dostojevski: “Smiri se gordi čoveče i pobedi sebe u sebi. Istina je tu u tebi samom. Pobediš li sebe usrećićeš i sebi i druge. Osetićeš radost kakvu nikad nisi ni mogao zamisliti!”
(Sensa.rs)
