Ovo su bile lekcije koje su, kako je kasnije tvrdio Tesla, imale svrhu da ojačaju memoriju i um i da razvijaju kritičko mišljenje
Nikola Tesla (1856-1943) je bio najveći svetski pronalazač, vizionar i jedan od najvećih naučnika svih vremena! Neki od njegovih izuma još uvek nisu shvaćeni, a na svojim velikim projektima je radio do kraja života, jednako energičan i fokusiran.
„Odrastao sam sa malo samopouzdanja. Daleko od toga sa su me smatrali glupim dečakom, ako smem da sudim po događaju koji još uvek dobro pamtim“, piše u Mojim izumima Nikola Tesla.
„Gradski većnici su jednog dana prolazili ulicom u kojoj sam se igrao s drugim dečacima. Najstariji od ove gospode, bogati građanin, zastao je da svakom od nas da po srebrenjak.
Kada mi je prišao, iznenada je zastao i naredio mi: ’Pogledaj me u oči!’ Pogledi su nam se sreli i ispružio sam ruku da dobijem željeni novčić, a on je na moje razočaranje rekao: ’Ne, ne više. Ti od mene ne možeš da dobiješ ništa. Previše si pametan.’“
Zanimljivo je saznati kako su veliki umovi i vizionari razmišljali o sebi, radu, posvećenosti, o kreativnosti i smislu. Autobiografije su blaga vredni izvori o ovakvim ličnostima, o tome šta je na njih najviše uticalo i gde su na kraju pronalazili motivaciju i inspiraciju.
Nikola Tesla je imao nesvakidašnje detinjstvo i sve je ukazivalo da će ovaj dečak biti velikan.
Niko i ništa nije moglo da sputa njegovu potrebu da radi i do smrti sprovede u delo lekciju koju je naučio od majke: da se čovek može spasiti samo sopstvenim naporima.
Bio je dete pronalazača i istraživača. Poneo je takvo porodično nasleđe i uspeo, da bar deo materijalizuje radom u Americi. U detinjstvu je izgubio rođenog brata zbog čega su njegovi roditelji bili neutešni i što je izuzetno uticalo na Nikolu. Opisivao je sebe kao dečaka sa malo samopouzdanja.
Kako piše, njegov brat je bio natprosečno nadaren, „jedan od retkih mentalnih fenomena koji biološka istraživanja nisu uspela da objasne“.
Ovaj manjak samopouzdanja, slab i kolebljiv karakter, nisu dugo mogli da opstanu u ličnosti i znatiželjnom umu Nikole Tesle. Od svih stvari najviše je voleo knjige i pokušavao je da zadovolji svoju strast u kućnoj biblioteci.
„Otac to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Sakrio je sveće kada je shvatio da u tajnosti čitam. Nije želeo da pokvarim oči. Međutim nabavio sam loj, pravio fitilje i izlivao lojanice i svake noći bih zapušio ključaonice i pukotine i čitao, često do zore, dok su ostali spavali“, pisao je Tesla, dete natprosečnih roditelja kome su namenili sveštenički poziv, ali čija su sva čula bila okrenuta prirodi, pojavama, predmetima i njihovim karakteristikama i odnosima, matematici i fizici. Želeo je da bude inženjer.
Teslina majka Đuka bila je najvažnija osoba u njegovom životu. Tako je ostalo do kraja života. Tvrdio je da svoj pronalazački dar pripisuje majci, ali u tekstovima o svom detinjstvu navodi i vežbe koje mu je zadavao otac i koje je smatrao veoma korisnim. Na primer
– Otac je sinu Nikoli zadavao vežbu pogađanja tuđih misli
– Zadavao mu je vežbe i pronalaženja nedostataka nekog oblika ili izraza
– Navodio ga je da ponavlja duge rečenice
– Terao ga je da računa napamet
Ovo su bile lekcije koje su, kako je kasnije tvrdio naučnik Nikola, imale svrhu da ojačaju memoriju i um i da razvijaju kritičko mišljenje.
Iako je bio potomak pronalazača, sin žene koja je po svedočenjima bila izuzetno umna, hrabra, retkih veština, Nikola Tesla piše i o svojim ranim halucinacijama, koje je smatrao bolešću:
„To su bili jaki blesci svetla koji su kvarili sliku stvarnih objekata ometajući me u razmišljanju i radu… Kada bi neko rekao neku reč, slika predmeta bi se javljala pred mojim očima, tako jasno da nekad nisam mogao da odredim da li su ti predmeti tu ili ne. To je uzrokovalo velike neprijatnosti i nervozu“, napisao je. Tražio je odgovor od psihologa i fiziologa, ali nijedan ga nije zadovoljio. „Verovatno sam bio predodređen, jer znam da je i moj brat doživeo slična iskustva“, zapisao je.
Za ove mučne pojave pronašao je rešenje tako što bi se usredsredio na nešto drugo što je video. Međutim vrlo brzo bi iscrpeo sve slike jer je, kako piše, ’video malo sveta van kuće i okoline’. Tako je počeo instinktivno da pravi izlete van granica malog sveta koji je poznavao i ’putovao’ je u svom umu.
„Svake noći, a ponekad i danju kada ostanem sam, počeo bih sa svojim putovanjima na kojima bih video nova mesta, gradove i države, tamo sklapao prijateljstva i poznanstva. Koliko god to zvučalo neverovatno, činjenica je da su mi bili dragi kao i oni iz stvarnog života, a ni njihove pojave nisu bile nestvarnije“, tako je opisivao svoja putovanja u sopstvenom umu.
To je Tesla radio do svoje sedamnaeste godine kada je svoje misli ozbiljno okrenuo pronalazaštvu. Tada je shvatio da može do detalja da zamisli objekte u mašti. Nisu mu bili potrebni modeli, crteži, eksperimenti.
„Time sam nesvesno došao do razvitka onoga što smatram novim metodom ostvarivanja koncepata i ideja koji je u potpunosti suprotan eksperimentalnom postupku i, po mom mišljenju, mnogo je korisniji i efikasniji“, zabeležio je Tesla. Sve je u umu. Izvođenje prvobitnih ideja u delo, što se inače u praksi radi, za njega je bilo čisto gubljenje energije, vremena i novca.
Po mnogim svedočanstvima, zaposleni koji su radili za Nikolu Teslu tvrdili su da je on bio fantastičan, da je mogao da predvidi događaje i da je uvek bilo kako je on predvideo.
Ipak, Tesla je tvrdio da smo svi automati u potpunosti kontrolisani silama sredine, razbacani unaokolo „poput pampura na površini vode koji pogrešno shvataju rezultantnu silu spoljnih impulsa kao slobodnu volju“. Ovo je bilo razmišljanje najvećeg pronalazača svih vremena koji je bio siguran da smo svi povezani nevidljivim nitima i ako smo naizgled nezavisni jedni od drugih, piše Bonitet.com, a prenosi Stil.
