Profesor Džef Konte dokazao je da ljudi koji stalno kasne zaista imaju drugačiju percepciju vremena.
Ljudi koji stalno kasne često su optimistični i nerealni, a takav način razmišljanja utiče na njihovu percepciju vremena. Ne rade to namerno, ali iskreno veruju da će uspeti da odrade sve što su planirali i stignu na vreme gde treba. Ali taj se plan uvek izjalovi i uvek kasne, objašnjava Dajana DeLonzor u knjizi Never Be Late Again, prenose 24 sata.
Profesor psihologije Džef Konte sa Univerzitetu u San Diegu istraživao je tu temu. Ispitivao je dva tipa ličnosti – tip A (nestrpljiv i takmičarski) i tip B (kreativan i opušten). Ljude sklone kašnjenju svrstao je u tip B.
Zadatak ispitanika iz obe grupe bio je da pokušaju da pogode koliko je tačno vremena prošlo. Ljudi iz grupe A rekli su 58 sekundi, a ljudi iz grupe B su rekli 77 sekundi. Time je dokazao da ljudi koji stalno kasne zaista imaju drugačiju percepciju vremena, odnosno nemaju pravilan osećaj za protok vremena.
Takođe, ovakvi ljudi se ne ljute kada drugi kasne, jer vide širu sliku. Osim toga, spontaniji su, ne zamaraju se stvarima na koje ne mogu da utiču, na primer, činjenicom da autobus kasni. Zato oko sebe šire pozitivnu energiju koja je i drugima prijatna.
Ljudi koji kasne znaju da spakuju stvari u torbu pet minuta pre polaska, pronađu smeštaj ili let u zadnji tren… Oni su optimisti i ne misle da neće uspeti u onome što su naumili, čak ni ako uspeju u zadnji čas.
Zbog toga mogu da budu uspešniji u životu i imaju šansu da žive duže od ljudi koji nikada ne kasne. Ali oni imaju i svoje nedostatke, kažu istraživači.
Budući da ne mogu da kontrolišu vreme, često nemaju kontrolu ni nad novcem, nisu istrajni da, na primer, dovrše započetu dijetu. Više žive za sadašnjost nego za budućnost, pa im štednja za crne dane nije jača strana.
