Živim u Srbiji, radim za osrednju platu kao i većina drugih, ali uvek imam više novca od svih u svom okruženju, uključujući i one koji zarađuju osetno više od mene.
Kako je to moguće? Tako što radim sve ono što je vas blam!
Da se ne lažemo, daleko od toga da živim u luksuzu, ali nikada mi se ne dešava da brojim dane do plate niti da ne mogu da priuštim sebi neku sitnicu.
Zapravo, uvek sam ja ta koja drugima dotura po par hiljada dinara do plate. Kako mi to uspeva? Tako što prevrnem svaki dinar dva puta i imam sopstveni sistem štednje koji sjajno funkcioniše.
Nisam škrtica, naprotiv, ali ni pod kakvim okolnostima ne dozvoljavam da mi naplaćuju više. To znači da neumorno prikupljam dodatke iz novina gde piše koji su proizvodi i gde na akciji, da to isto pratim i na internetu, da imam lojaliti kartice u svim radnjama u kojima kupujem i da skupljam kupone.
To takođe znači da u svakom trenutku kraj sebe imam spisak stvari koje mi nedostaju i koje će mi uskoro zafaliti. Nikada neću otići u radnju da bih kupila samo jedan jogurt, već isključivo u velike kupovine u kojima ću, pored toga što ću kupiti samo proizvode na akciji, prikupiti i bodove za karticu.
Istog dana kada mi legne plata, odvojim deo za račune, a ostali novac podelim na tri dela. Prva dva nemaju nikakvu posebnu namenu, ali jednu trećinu uvek čuvam i ni pod kakvim okolnostima je neću potrošiti. Da, dešavalo mi se da mi nekada baš ta trećina „hitno treba“, ali uvek se suzdržim i prosto zamislim da je nema. Taj novac za mene ne postoji, i malo šta me raduje od toga kada vidim kako se ta gomilica trećina iz meseca u mesec uvećava. To je moja sigurnosna mreža zbog koje noću mirno spavam.
Pored toga, uvek na posao nosim svoj ručak u činijicama, uprkos tome što me kolege gledaju kao vanzemaljca dok im se na radnom stolu puši burek. Tu svoju naviku gledam kao trostruki dobitak – nisam bacila ručak od juče, nisam bacila novac u pekari i pojela sam nešto zdravo.
Kada želim da se razveselim i dignem sebi raspoloženje, to ne radim tako što ću sebi kupiti neku kinesku đinđuvu ili krpicu, već tako što se jednostavno prošetam. Zdravije je, a još sam i uštedela.
Da li me to čini manje ženstvenom ženom? Ni slučajno! Imam svaku krpicu i torbicu koju sam poželela, ali u mnogo manjem broju u poređenju sa svojim prijateljicama koje stres leče šopingom, a te lekove više nikada i ne pogledaju. Uvek ću radije kupiti jednu kvalitetnu torbu nego tri kineske, i zbog toga se sadržaj mog ormara ne obnavlja sezonski, već iste stvari u odličnom stanju nosim godinama, kaže ova Srpkinja u ispovesti koju prenosi zena.blic.rs.
