Tomas Lids u kolumni koju je napisao za „The Guardian“ opisao je koliko se dugo mučio sa gubitkom pamćenja posle saobraćajne nesreće i kako mu je jedan hit iz osamdesetih povratio kreativnost i uspomene iz detinjstva.
“Kada se probudite bez ijednog sećanja dok vam drugi govore ko ste i šta vam se desilo shvatite šta ste izgubili. Tu počinje moje putovanje, pre 20 godina.”
Sa 19 godina probudio sam se u bolnici. Preživeo sam tešku saobraćajnu nesreću i komplikovanu operaciju uklanjanja krvnog ugruška u mozgu. Imao sam ozbiljnu povredu leđa, ali srećom mogao sam da hodam i da govorim. Ali dosta stvari nije bilo kako treba. Bio sam živ, ali više nisam bio tinejdžer kojeg je udario taksi automobil crne boje. On je nestao. Izgubio sam sva sećanja iz detinjstva.
Moja glava je bila prepuna pitanja. Sve mi je bilo novo. Šta je sladoled? Kako da upalim muziku? Ko su ovi ljudi?
Imao sam sreće jer je moja porodica imala strpljenja i koja me je podržavala. Svaki odgovor koji bih dobio odmah bi bio nadovezan sledećim pitanjem. Čime ću da se bavim? Kako da se zaposlim ako se ne sećam škole? Ko sam ja uopšte?
U mojoj sobi u jednoj od fioka pronašao sam gomilu skripti, crteža i eseja. Svuda ja moje ime bilo potpisano, ali nisam mogao da prepoznam sopstveni rad. Znao sam da imam bujnu maštu, ali nisam mogao da se setim kako sam sve te stvari stvorio, napisao i nacrtao. Znao sam da volim da čitam priče, ali sam imao problema sa čitanjem i pisanjem. Prosto mi je bilo nemoguće da sam nekada bio kreativno dete koje je želelo da postane pisac. Želeo sam da budem ja.
Rečeno mi je da je moguće da moja sećanja nisu izbrisana, već da je problem u tome što ne mogu da prodrem do njih. Možda nešto iz moje prošlosti može da ih probudi. Odmah sam bio pun nade. Samo je bilo potrebno da pronađem ključ, da otključam bravu i krenem u potragu.
Posetio sam sva moguća mesta na kojima sam bio kao dete. Obišao sam sve parkove i sve škole. Bio sam i na mestima na kojima sam sa porodicom išao na odmor, putovao sam prevozom kojim sam putovao do grada i škole. Sve smo probali, ali kako je vreme prolazilo nada da ću se setiti ko sam je polako umirala.
Veče pre mog 30. rođendana, pomirio sam se sa činjenicom da su moja sećanja nestala. Planirao sam žurku u stilu osamdesetih. Muzika osamdesetih, moda osamdesetih… Pravio sam listu pesama i bilo je kasno. Legao sam u krevet, stavio slušalice i zatvorio oči. Preslušavao sam numere i dodavao ih na listu. Posle 10 godina intenzivnog slušanja radio stanica sve sam ih znao. Onda se desio najčudniji momenat u mom životu. Počela je pesma „The Whole of the Moon“ benda Waterboys i ja sam bio transportovan.
Našao sam se na plavom podu i gledao sam u srebreni stereo sistem. Onda sam odjednom šetao po najsunčanijem danu i držao sam ogromnog čoveka za ruku. Odmah sam bio na drugom mestu. Gledao sam u sijalice na ogromnoj božićnoj jelki. U blizini jelke stajala je žena. Bila je mlada, smeškala mi se i nije imala sedu kosu. To je bila moja mama. Ja sam bio dečak i sve je bilo stvarno. Konačno sam bio tamo, tamo sa njom.
U jednom trenutku sve se promenilo. Kao da mi je celo telo bilo u plamenu i sve priče su eksplodirale u mojoj glavi.
Kako prenosi espresso.rs, on danas ima 39 godina i u međuvremenu je napisao knjigu. Prva knjiga u seriji je o dečaku bez sećanja koji se budi u nepoznatom svetu. Mora da pronađe svoje uspomene kako bi otključao moć koja će sprečiti zlikovca koji želi da sva deca izgube sećanja na svoje detinjstvo. Tomas Lids je autor knjige „Jayben and the Golden Torch“.
