Poslala sam Beki poruku dok sam prolazio kroz okretnicu metroa: „Nećeš verovati, ali „Seks i grad“ se vratio! Ali ne Samanta, tako da ti se ne bi dopalo. Dodala sam emodži osmeh i stavila telefon u torbu. Kada sam ga rasejano izvadila dok sam stigla do svog stajališta, zamalo sam ga ispustila od šoka, napisala je za HuffPost Sara Gandl.
Po prvi put otkako je moja draga prijateljica umrla pet godina ranije, ona mi je odgovorila.
„Izvinite, ali ko je ovo?“, pisalo je u poruci.
Beka i ja smo upoznale na mojoj prvoj godinu na koledžu na sajmu zanata gde sam gledala torbu. Primetila je da je držim – zelene boje dubokog mora i potpunu nepraktičnu – uz sebe.
„Samo napred“, čula sam kako neko iza mene govori.
Okrenula sam se i ugledala visoku mladu ženu sa snopom plavih lokna koje su joj padale preko ramena.
„Ne bi trebalo“, rekla sam.
„Oh, hajde, samo je uzmi. Život je kratak.“
Bila sam očarana.
Bila je debitantkinja iz Teksasa; Ja sam Jevrejka iz Izraela preneta na severozapad. Ali brzo smo postale prijateljice. Kupila sam torbu — to je bio prvi od mnogih rizika na koje me je ohrabrila da preuzmem.
Dok sam stajala na platformi metroa, a putnici su se vrteli oko mene, moj pogled je bio zaleđen na ekranu.
„Ko je to?“ Opet sam čitala.
Drhtavo sam listala po telefonu i videla da je prošlo nekoliko meseci otkako sam poslednji put Beki poslala SMS. Otkucala sam novu: „Ovo je broj moje prijateljice Beke.“
„Pa, izgleda da je sada moj“, stigao je odgovor. „Molim te, nemoj ponovo slati poruku.“
Nedelju dana nakon Bekine sahrane, čovek obučen kao Tviti ptičica seo je pored mene u metrou i izvukao primerak Volstrit džornala. To je bila vrsta nesklada koju je Beka volela, a ja sam instinktivno posegnula za telefonom da joj pošaljem poruku.
Negde tokom kucanja opisa, odjednom sam shvatio šta radim. Prst mi je ostao — drhteći — iznad ekrana, a onda sam nastavila da kucam. Pogledala sam svog saputnika, ne znajući ko je od nas luđi: Tviti koji proverava tabele sa akcijama, ili ja koja šaljem poruku mrtvoj osobi. Ali ipak sam pritisnula „pošalji“ i na nekoliko trenutaka moje srce je manje je tuklo u grudima.
Tog dana započeo je neočekivani novi razgovor među nama. Nedelju dana kasnije poslala sam joj fotografiju dvostruke duge koju sam videla iznad obrisa Menhetna i poruku: „Nedostaješ mi. Nešto posle toga, poslala sam joj sliku nove haljine sa znakom pitanja. Svaki put kada bih joj slala poruku, na trenutak bih zurila u ekran, čekajući da poruka postane plava.
Znala sam kako to mora izgledati svakome ko bi me pogledao, ja držim telefon i čekam odgovor koji nikada neće doći. Nije me bilo briga. Beka me je tome naučila. „Svako ima tajne“, rekla je jednom, kada se njen otac odselio na svoju 35. godišnjicu braka.
Rođene smo u razmaku od godinu i pet dana, i, koliko god da su bile različiti, ponekad su nas pogrešno smatrali bliznakinjama. Ali bila je hrabrija od mene. Jednom je čula razgovor koji sam vodila sa ocem i rekla: „Čoveče, niko od nas nije dobio roditeljsku lutriju, zar ne?“ Često je govorila stvari koje nisam bila spremna da kažem.
Kada sam zatrudnela, ona je bila jedna od prvih osoba kojoj sam rekla.
„Znam da ne voliš decu, ali ćeš voleti moju, zar ne?“ Pitala sam je nervozno.
„Mislim, ne“, odgovorila je. „Deca su dosadna. Ali uvek ću te voleti.”
Kada sam nazvala da joj kažem da sam nesrećna u braku, ali nisam mogla da odem, prekinula me je: „Rekla si da želiš da izađeš. Zaboravi šta drugi ljudi misle – da li želiš ili trebaš?
Posle godina rvanja sa mojim brakom, to jedno pitanje je u trenu razjasnilo stvari.
„Treba“, odgovorio sam.
Njen život je tekao od posla do posla – izdavaštvo, planiranje događaja, a zatim, nakratko, posao sa torbicama.
„Onog meseca ima novu karijeru“, rekao mi je njen muž jedne nedelje za večerom. „Ali ti me voliš“, rekla je vedro. Bila je u pravu: svi su je voleli.
Onda mi je jednog dana rekla da je bolesna. Nakon što je mesecima ignorisala mučne bolove u leđima, konačno je otišla kod lekara i dijagnostikovan joj je rak pankreasa četvrtog stadijuma.
Svi Bekini prijatelji i porodica bili su ukočeni od šoka – ali ona nije. Bacila se na život. Naterala me je da idem na časove grafike sa njom i pridružila se četiri knjižna kluba. „Ostalo je još toliko knjiga za čitanje“, rekla mi je jednog dana kada sam otišla s njom da pokupim novu gomilu u Barnes & Noble. Pretvala sam se da mi treba knjiga u drugom prolazu da me ne bi videla kako plačem.
Nakon što je umrla, još uvek sam mogla da čujem njen nepošteni glas u ušima, tako da mi nije izgledalo toliko čudno da naš razgovor prenesem na SMS. Beka je dobila poruke koje nisam smela da podelim ni sa kim: „Mislim da ću spavati sa njim iako bi moglo da se završi“; „Danas mrzim što sam roditelj“; „Nisam više sigurna šta želim, tako sam depresivna“; „Upravo sam naručila sedam haljina, a onda ih sve vratila.“
Kada sam joj poslala poruku koliko mrzim dojenje drugi put, čula sam je kako odgovara: „Skidaj dete sa grudi!“ Pa ja jesam.
Slagala sam Beku samo jednom. „Izgledao je jadno“, poslala sam poruku nakon što sam videla kako se njen muž ponovo ženi. Poznavao sam je dovoljno dobro da znam da ne bi bila velikodušna – mrzela bi celu stvar, od kašastih zaveta do stolnjaka boje breskve. Prošao je kroz pakao tokom i posle njene bolesti, i laknulo mi je što je našao utehu. Ali takođe sam se setila kako je Beka izgledala na dan svog venčanja: bila je ljudska sijalica koja je sijala onu vrstu sreće koja ostavlja bez teksta svakoga ko je sretne. To sećanje je bolelo. Dakle, lagala sam.
Godinu dana nakon našeg jednosmernog razgovora, tražila sam na Google-u „koliko je potrebno da se telefonski broj ponovo dodeli?“ i saznala da ako nakon 90 dana broj ne bude dat, verovatno neće biti. Zato sam bila šokirana kada sam dobila odgovor sa Bekinog broja.
Stojeći na peronu metroa, osetila sam čudnu mešavinu iznenađenja, tuge i besa, kao da joj je neko oteo telefon iz ruku. Ogorčen, izvukao sam svoj odgovor: „Žao mi je, ali moja prijateljica je mrtva, i to je jedini način na koji sam morala da komuniciram sa njom.
Odgurnula sam jecaj u grudima, stavila telefon u torbu i odšetala. Negde između perona i ulice iznad, čula sam zvuk dolazne poruke i izvukla telefon.
„Žao mi je zbog vašeg gubitka“, pisalo je. „Ali molim vas, nemojte ponovo slati poruke.“
Prošlo je sedam meseci otkako sam poslednji put poslala poruku Beki. Nedostaju mi ti razgovori, jer čak i ako mi nije odgovorila, držali su me vezanog za nju. Ipak, tih pet reči koje sam konačno dobila ― „Ali molim vas, nemojte ponovo pisati“ ― su upravo ono što sam morala da čujem. I, iskreno, mislim da bi to meni i poslala Beka, da je mogla. Primetila sam da je slanje poruka meni postalo neka vrsta oslonca. Iako je počelo slanjem poruka o apsurdnostima njenog života, vremenom su moje poruke prešle na to da u njima otkrivam svoje najgore strahove. Prestala sam da rizikujem da te stvari izgovorim naglas, a ona bi to mrzela.
„Još uvek si ovde. Još si živa – iskoristi to“, rekla bi ona. Uvek je bila dobra u prepoznavanju kada su stvari nadživele svoju korisnost; nije se držala kao ja. Znam da bi želela da sada nastavim dalje. Ne da prestanem da joj nedostajem ― ili da prestanem da razgovaram sa njom i da joj pričam o svom životu ― već da nastavim da živim svoj život jer je Beka verovala da živim potpuno budna. I meni je pomogla da tako živim.
