Najpoznatija srpska reč koju koriste svetski jezici
Gotovo da nema čoveka sa teritorije naše zemlje koji ne zna da je jedna reč iz srpskog jezika ušla u sve ostale svetske jezike.
Jedinstvenost ove reči ogleda se u tome što za nju danas ne postoji zamena, već se samo njom označava mitološko biće koga smo se plašili kao deca, a danas je glavni junak brojnih romana, filmova, serija, ali i likovnih prikaza.
Jedina srpska reč opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima
Vampir je jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.
Na engleskom jeziku „vampire“, francuskom „vampire“, italijanskom „vampiro“, španski „vampiro“, turski „vampir“, nemački „vampir“, danski „vampyr“, poljski „wampir“ itd.
Slovenska mitologija obiluje bićima koja kao da su izašla iz najgore noćne more. Neka od tih stvorenja postala su internacionalno popularna i završila u mnogobrojnim romanima i filmovima.
Legende o pojedinim čudovištima još su strašnija od holivudkse interpretacije, a takav je slučaj i sa najčuvenijim slovenskim monstrumom – vampirom.
Opšte je poznato da je reč „vampir“ jedna od retkih, a možda i jedina, reč iz srpskog jezika koja se koristi u celom svetu.
Šta označava srpska reč vampir?
Međutim, u vampire nisu verovali samo Srbi. Ovo demonsko biće je u raznim oblicima i pod raznim imenima poznato kod svih slovenskih naroda, a posebno onih koja žive na Balkanu i u Ukrajini.
Nazivaju se mnogim imenima poput strigoji, lampiri, lapiri, jedogonje, vjedogonje, upiri. Iz ovog poslednjeg naziva je i izveden srpski naziv „vampir“.
Neke verzije priča o vampirima postoje još od pamtiveka. Postoji mnogo različitih priča o tome kako oni izgledaju, kako nastaju i kako mogu da se ubiju.
Prema predanjima, osoba koja je bila zla ili koja je ostavila neke nerešene račune pred smrt, kada umre može da postane vampir, koji zatim teroriše selo, sišući krv, daveći i ubijajući ljude i stoku.
Za vampire se veruje da su obično aktivni noću, pa su ljudi, kada bi čuli da se u njihovom mestu dešava nešto čudno, da ljudi i stoka na neobjašnjive načine umiru, uveče bili posebno oprezni i zaključavali bi se u kuće i zatvarali prozore.
Dokazi o tome da su ljudi verovali u vampire, postoje već vekovima. Arheolozi su u Bugarskoj i Poljskoj nalazili tela sa srcima probodenim kocima ili odsečenim glavama i spuštenim kod nogu. Kao najefikasnije oružje protiv vampira su mnogi Sloveni smatrali glogov kolac.
Najpoznatiji srpski vampir Sava Savanović nije prvi vampir
Najpoznatiji srpski vampir je, svakako, Sava Savanović, lik iz pripovetke „Posle devedeset godina“, Milovana Glišića, po kojoj je snimljen horor „Leptirica“. Za njega se vezuje i vodenica u selu Zarožje kod Valjeva.
Međutim prvi „dokumentovani vampir“ je Petar Blagojević.
Smatra se da je pojam „vampir“ prvi put u zapadnoj Evropi spomenut u austrijskim novinama „Wiennerischen Diarium“ u izveštaju koji je objavljen 1725, u vreme kad je veliki deo Srbije bio pod vlašću Habzburške monarhije (1717—1739).
U izveštaju pod nazivom „Vampir von Kisilevo“ navedeno je da je u selu Kisiljevu, koje se nalazi u opštini Veliko Gradište, preminuo izvesni Petar Blagojević, a da je nekoliko nedelja posle njega umrlo još deset osoba u roku od 24 sata i da su se dešavale još neke misteriozne stvari.
Ti ljudi koji su umrli nakon Blagojevića, kako je napisano u izveštaju, navodno su na samrtnoj postelji rekli da su videli Blagojevića koji ih je davio. I njegova supruga je tvrdila da joj se mrtav suprug pojavio u snu i da je od nje tražio da mu da njegove opanke. Prestrašena žena je pobegla iz sela nakon toga i nije poznato šta se desilo sa njom.
Zato su iz Beča poslali komesara i lekare kako bi istražili slučaj. Oni su otvorili sanduk u kojem je sahranjen Blagojević, a na opšte zaprepašćenje, utvrdili su da je njegovo telo bilo savršeno očuvano kao da je još uvek živ i da nije bilo nikakvog neprijatnog mirisa kakav bi se očekivao. Navodno su u njegovim ustima našli i tragove sveže krvi.
Pošto je dakle „dokazano“ da je Petar Blagojević odnosno Plogojowitz, kako su mu prezime pisali Austrijanci, zaista vampir, njegovo telo je probodeno kocem i spaljeno.
I dan danas se na groblju u Kisiljevu nalazi grobno mesto bez oznaka, za koje se tvrdi da je u njemu sahranjen Petar Blagojević.
Širenje reči i verovanja u vampire
Nakon slučaja sa Blagojevićem, spominjali su se i drugi mogući vampiri, a između ostalih i jedan vojnik koji je navodno iz Grčke gde je ratovao, ubio jednog vampira, ali je doneo „zarazu“ u selo Medveđa kod Trstenika. Nakon njegove smrti, i to mesto su „zaposeli vampiri“.
U 18. i 19. veku je u Evropi vladala prava histerija zbog vampira, a „viđali“ su ih u raznim oblicima, kao čudovišta sa oštrim zubima, kao čovekoliko biće koje je sastavljeno od krvi, bez kostiju, neki su tvrdili da mogu da budu nevidljivi i menjaju izgled.
Za popularizaciju vampira u književnosti, a kasnije i u stripovima i filmovima, pre svega je zaslužan irski pisac Brem Stoker i njegov roman „Drakula“. Roman je donekle zasnovan na istorijskoj ličnosti Vladu Cepešu, vlaškom vojvodi iz 15. veka, poznatom po surovim metodama mučenja i ubijanja, kao što su nabijanje na kolac.
Međutim, Stokerovom antijunaku je prethodila priča Džona Vilijama Polidorija „Vampir“ kao preteča današnje romantizovane verzije vampira.
(Srbija danas)
