Žan-Žak Ruso je bio najznačajniji filozof prosvetiteljstva. Najpoznatiji je po svojoj teoriji društvenog ugovora i po stavu da je civilizacija degradacija čovekovih prirodnih svojstava i da čovek treba da se vrati prirodi slobodi i jednakosti.
Ruso je rođen u Ženevi u francuskoj izbegličkoj porodici. Iako odgajan kao kalvinista 1728. godine je prešao u katoličanstvo pod uticajem njegove dobrotvorke gospođe De Veren, koja mu je kasnije postala ljubavnica.
Gospođa De Veren je bila najznačajnija osoba za formiranje Rusoove religioznosti i dovršavanje njegovog obrazovanja. Ona ga je naučila da verovati u Boga ne znači takođe verovati u stvari kao što su pakao i Evin prvorodni greh.
Tokom godina koje je provodio s njom Ruso je čitao dela Renea Dekarta, Lajbnica, Džona Loka i Deleza Paskala.
Nakon raskida njegove veze sa gospođom De Veren, 1741. godine, on se preselio u Pariz. Tamo je upoznao služavku Terezu Levaser. S njom je imao petoro dece i sve ih je smestio u neku vrstu doma za nezbrinutu decu tog vremena.
Dok je bio u Parizu upoznao je i Denija Didroa, preko kog je ušao u klub enciklopedista. Za enciklopediste je napisao nekoliko tekstova od kojih su svi osim jednom bili o muzici. Treba napomenuti da je Ruso bio i samouki kompozitor, ali ne zna se tačno kakvog kvaliteta su bila njegova muzička dela.
Dižonska Akademija ga je 1750. godine nagradila za esej „Diskurs nauke i umetnosti“ u kom je branio tezu da tehnički napredak i materijalna dobra kvare ljudski moral.
Srećniji dok su bili divljaci
U 18. veku vladalo je mišljenje da je čovečanstvo ostvarilo napredak od divljaštva i neznanja ka prosperitetu i civilizaciji, ali Ruso se sa ovim uopšte nije slagao.
On je verovao da napredak i civilizacija čovečanstvu ništa dobro nisu doneli već da su potpuno uništili moral ljudi koji su nekada bili dobri.
Tvrdio je da su ljudi u prirodnom stanju, koje je prethodilo civilizaciji i državi, bili srećni i dobri jedni prema drugima ali čim su izašli iz tog prirodnog stanja i oformili prve države postali su sve skloniji porocima, grehu i bludu.
Čovek se zarad tehnološkog i naučnog razvitka i ekonomskog blagostanja potpuno odajio od prirode i tako je, po Rusoovom mišljenju, napravio veliku grešku.Smatrao je da stari običaju jesu bili sirovi, ali su bili bezopasni a čovek ih je zamenio destruktivnim porocima.
Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima.
Onaj koji veruje da je gospodar drugih, uistinu je više rob od njih. Jedan od najpoznatijih pojmova u Rusoovoj filozofiji je „dobri divljak“. To je izvorno, slobodno biće koje i bez moderne udobnosti živi srećno i u skladu sa prirodom za razliku od civilizacijskog čoveka koji je otuđen od prirode i doborte.
Ruso je verovao u Boga ali ne može se reći da je bio konvencionalno religiozan. On je boga video kao inspiraciju i smatrao je da pojedinac treba da ostvari lični odnos s bogom kroz svoju savest.
U njegovom najpoznatijem delu „Društveni ugovor“ napravio je razliku između građanske i prirodne religije. Građanska je ona nametnuta i institucionalna a prirodna ona koju čovek oseća i doživljava kao pojedninac.
Zakoni su uvek korisni onima što imaju, a štetni onima koji nemaju ništa.
Centralna tema „Društvenog ugovora“ bio je izlazak iz prirodnog stanja putem prećutnog dogovora između ljudi koji su se složili oko toga da im je potrebna vlast i organizacija. On u ovom svom delu zastupa ideju o pravednoj državi koja je zasnovana na opštoj volji naroda i u kojoj je ta volja izražena kroz zakone.
Umro je u Ermenovilu 1778. godine. Smrt ga nije sprečila da ostavi traga u revoluciji jer je bio najpopularniji filozof među Jakobincima koji su mnoge svoje ideje zasnovali na njegovom učenju.
Sahranjen je u Panteonu u parizu, kao nacionalni heroj 16 godina posle njegove smrti.
