Deluje nemoguće da ljudsko biće proživi svoj vek bez kontakta sa vodom. Međutim, na ovoj divnoj planeti na kojoj živimo i takvo mesto postoji.
Naime, ženama iz plemena Himba koje žive u provinciji Kunain u severnoj Namibiji kupanje je zabranjeno. Uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome?) one se smatraju najlepšim ženama u Africi i upravo iz straha da će se njihova lepota oprati i nestati, i da ih niko zbog toga neće želeti i oženiti, ove žene provode čitav vek bez kupanja.
Međutim, kao i sve žene na planeti i one se mnogo bave sobom i svojom lepotom, samo što imaju svoj, poseban način održavanja čistoće. One prave posebne losione, pripremljene od rastvora životinjske masti i prašine od minerala hematita, zbog čega boja njihove kože postaje prepoznatljivo crvena. Istina je, ove žene se ne kupaju, ali rade mnoge druge stvari kako bi naglasile i održale svoju lepotu i higijenu pomoću mirisnog poljskog bilja i specijalne zemlje.
Himba, ili Ovahimba, su autohtoni narodi sa procenjenom populacijom od oko 50.000 ljudi. Oni su polunomadski, stočarski narod, najpoznatiji baš zbog toga što se pokrivaju pastom od „ođiže“, kozmetičkom mešavinom masnoće i crvenog pigmenta, kako bi čistili svoju kožu, prvenstveno zbog nedostatka vode i zaštite se od izuzetnih vrućina, sunca i suve klime u njihovoj naseobini u Africi, kao i protiv ujeda komaraca. Drugo je što se ođize smatra veoma poželjnom estetskom kozmetikom, koja simbolizuje bogatu crvenu boju zemlje i krv kao suštinu života, i potpuno je u skladu sa Himba idealom lepote.
Krema od crvene zemlje, inače, nastaje lupanjem mineralnog kamena hematita na komadiće, čiji se fragmenti potom pomešaju sa životinjskom masti, malo zagreju pomoću dima i nanose na kožu. Osim što pomaže protiv užarenog sunčevog zračenja, crvena smesa održava kožu čistom i vlažnom i donekle blokira rast dlaka na telu.
Pleme Himba je u 16. veku prešlo angolsku granicu i izabralo Kaokoland (danas zvani region Kunain) za svoju novu domovinu. Kroz istoriju o njemu se zna da ih je krajem 19. veka zadesila nemilosrdna epidemija goveda, zbog čega su se suočili sa velikom krizom jer su pretežno stočari koji uzgajaju debelorepe ovce i koze, a svoje bogatstvo računaju u broju goveda. I još jedan događaj se izdvaja u njihovoj istoriji, kada su 1904. stradali od genocida koji su organizovale tadašnje nemačke kolonijalne vlasti.
Pored stočarstva, bave se i uzgojem kukuruza i prosa, a uz mleko i meso koje dobijaju od stoke ishranu dopunjuju i kukuruznim brašnom, kokošijim jajima, samoniklim biljem i medom.
Žene i devojke rade intenzivnije poslove od muškaraca i dečaka, kao što su nošenje vode do sela, malterisanje domova tradicionalnom mešavinom zemlje od crvene gline i kravlje balege, sakupljanje ogreva, kuvanje i serviranje jela, kao i zanatlijska izrada rukotvorina, odeće i nakita. One su odgovorne i za mužu krava i koza, i naravno brinu o deci.
Glavni zadatak muškaraca je zaokupljenost stočarstvom, zbog čega odlaze iz porodične kuće na duži vremenski period u potrazi za pašnjakom i vodom. A tu je i klanje životinja, izgradnja i održavanje saveta sa seoskim plemenskim poglavicama…
Himbe veruju u vrhovno biće koje zovu Mukuru, a način na koji komuniciraju sa svojim bogom je kroz sveti oganj. Dim svetog ognja diže se ka nebu, što im omogućava da komuniciraju sa svojim precima koji su u direktnom kontaktu sa „svevišnjim bićem“. U svakom selu tinja sveta vatra, a pored nje se na sveti kamen stavljaju cepanice.
Strancima ili ljudima koji nisu pozvani u selo nije dozvoljeno da pređu takozvanu svetu liniju, koja počinje od glavnog ulaza ispred kolibe poglavara plemena i ide pravo, pored svetog ognja, do ulaza u prostor ograđen za stoku.
Ženama iz plemena Himbe nije dozvoljeno da koriste vodu za pranje. To podrazumeva i ličnu higijenu i odeću. Prema rečima njihovih starih, ovo datira još od velikih suša, kada je vladala ogromna nestašica vode i kada je samo muškarcima bio dozvoljen pristup vodi radi pranja.
Osim što na kožu nanose crveni prah, žene Himba svakodnevno se kupaju i u dimnoj kupki kako bi održale ličnu higijenu. Na malo užarenog uglja stavljaju malu činiju punu začinskog bilja (uglavnom lišće i male grane drveta kamfora) nad kojim se nagnu i od vrućine počnu da se znoje i pare nad mirisnim dimom. Ako požele da operu celo telo, prekriju se gusto tkanim ćebetom, tako da dim ostane zarobljen ispod tkanine.
Himbe su inače poligamni i prosečan muškarac ima dve žene u isto vreme. Oni takođe praktikuju i rane ugovorene brakove. Mlade Himba devojke se udaju za muške partnere koje izaberu njihovi očevi. To se događa na samom početku puberteta, što znači da se devojčice nekada udaju i sa 10 ili manje godina. Iako je ova praksa nezakonita u Namibiji, čak je i neki Himba članovi osporavaju, i dalje je široko rasprostranjena.
U ovom plemenu je uobičajeno i da se dečaci obrezuju pre puberteta kao obred prelaska u starije doba. Nakon stupanja u brak, dečak se smatra muškarcem, dok se devojčica Himba ne smatra punopravnom ženom sve dok ne rodi dete. Kada devojčica uđe u pubertet, na glavu joj stavljaju krunu od goveđe ili kozje kože koju nazivaju „erembe“, a farbanje crvenom bojom se, međutim, primenjuje tek kada su dovoljno stare da se higijenski brinu o sebi. S druge strane, muškarci ne nanose crveni premaz na kožu, najverovatnije zbog uspostavljanja razlike između muškaraca i žena.
I mada se posle cele priče ne čini tako, Himbe imaju veoma jak i ravnopravan matrijarhat, najbolje vidljiv u slučaju nasledstva gde imovina nikad ne prelazi u ruke naslednika sa očeve, već uvek ostaje sa majčine strane.
Takođe, uprkos činjenici da većina Himba živi posebnim kulturnim stilom života u svom udaljenom ruralnom okruženju i imanjima, oni su ipak društveno dinamični i nisu svi izolovani od trendova lokalnih urbanih kultura.
(Ona.rs)
