Doktor Ezekijel Emanuel je jedan od najboljih i najpriznatijih američkih doktora; onkolog, bioetičar, predsednik Odeljenja za medicinsku etiku i zdravstvenu politiku.
Jedan je od vodećih ljudi američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, a bio je i jedan od 16 članova američkog tima za borbu protiv pandemije korona virusa. Dr Emanuel je još 2014. godine napisao dugačak esej koji je izazvao mnogo bure, a o kome se i dan danas aktivno polemiše. Tematika je vrlo osetljiva i nesumnjivo dovodi do podela – on tvrdi da čovek treba da živi do 75. godine!
Ovakav stav je prilično iznenađujući, posebno jer potiče od nekog ko zna više od većine o potencijalima savremene medicine. No, dr Emanuel ističe da je važno da svako razmotri prirodu smrti, koliko god to bilo teško. Da li je postoji idealno vreme za umiranje?
On u svom eseju, koji je napisao za magazin „The Atlantic“, iznosi i potanko obrazlože svoju želju da živi samo do 75. godine i to u vremenima kada bogataši masovno teže da postanu praktično besmrtni. Njegov tekst prenosimo većim delom u narednim redovima.
„75. Toliko želim da živim: 75 godina“
„Sedamdeset i pet. Toliko želim da živim: 75 godina. Moja želja izluđuje moje ćerke. Izluđuje moju braću. Moji prijatelji misle da sam lud. Oni misle da je nemoguće da stvarno mislim to što kažem; da nisam jasno razmišljao o tome, jer ima toliko toga na svetu da se vidi i uradi. Da bi me uverili u to da grešim, oni nabrajaju bezbroj ljudi koje poznajem, a koji imaju više od 75 godina i drže se prilično dobro. Sigurni su da ću, kako se budem bližio 75. godini, željenu dob pomeriti na 80, pa na 85, možda i na 90.
Siguran sam u svoj stav. Nesumnjivo, smrt je gubitak. Uskraćuje nam iskustva i prekretnice, vreme provedeno sa supružnikom i decom. Ukratko, lišava nas svih stvari koje cenimo
Ali, evo jednostavne istine kojoj se mnogi od nas, čini se, opiru: predug život je takođe gubitak. To mnoge od nas učini, ako ne onesposobljenima, onda posrnulim i slabim, stanje koje možda nije gore od smrti, ali nas ipak lišava mnogo toga. Ono nam oduzima našu kreativnost i sposobnost da doprinesemo poslu, društvu, svetu. Transformiše kako nas ljudi doživljavaju i kako se odnose prema nama, i što je najvažnije, kako nas pamte. Više nas ne pamte kao živahne i angažovane, već kao slabe, neefikasne, čak patetične.
Do 75. godine, živeću jedan potpun život. Voleću i biti voljen. Moja deca će biti odrasla i imaće svoje bogate živote. Videću svoje unuke kako se rađaju i počinju svoj život. Nastaviću sa svojim životnim projektima i davaću bar nekakav doprinos, važan ili ne, ali ću ga davati. I nadam se da neću imati previše mentalnih i fizičkih ograničenja.
Dozvolite mi da budem precizan u vezi moje želje. Ne tražim više vremena nego što je verovatno, niti skraćujem svoj životni vek. Danas sam, koliko moj lekar i ja znamo, veoma zdrav, bez horničnih bolesti. Upravo sam se popeo na Kilimandžaro sa dvojicom svojih nećaka. Dakle, ne govorim o cenjkanju sa Bogom da doživim 75 godina jer imam smrtnu bolest. Ne govorim ni o tome da ću se probuditi jednog jutra za 18 godina od ovog trenutka i okončati svoj žvito eutanazijom ili samoubistvom. Od 90-ih sam se aktivno protivio legalizaciji eutanazije i samoubistva uz pomoć lekara.
Govorim o tome koliko dugo želim da živim i o vrsti i količini zdravstvene zaštite na koju ću pristati nakon 75. godine. Čini se da su Amerikanci opsednuti vežbanjem, rešavanjem mentalnih zagonetki, konzumiranjem raznih sokova i proteinskih smesa, pridržavanjem strogih dijeta i upotrebom vitamina i suplemenata, sve u nastojanju da prevare smrt i produže život što je duže moguće. Ovo je postalo toliko agresivno da sada definiše jedan tip savremene kulture; onaj koji je nazivam američka besmrtnost.
Odbacujem ovu težnju. Mislim da je ovaj manični očaj da se beskrajno produži život pogrešan i potencijalno destruktivan. Iz mnogo razloga, 75 godina je prilično dobra dob da se zaustavimo.
Da, Amerikanci danas mogu da žive duže od svojih roditelja, ali će verovatno biti mnogo više nesposbni. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Koji su moji razlozi? Počnimo sa demografijom. Starimo, a naše starije godine nisu kvalitetne. Od sredine 19. veka Amerikanci žive duže. Godine 1900, prosečni životni vek Amerikanca u trenutku rođenja bio je otprilike 47 godina. Danas novorođenče može da očekuje da će živeti oko 79 godina.
Početkom 20. veka očekivani životni vek se povećao jer su vakcine, antibiotici i bolja medicinska nega spasili više dece od prerane smrti i efikasni lečili infekcije. Od 1960. godine, međutim, povećanje dugovečnosti postignuto je uglavnom produžavanjem života ljudi starijih od 60 godina. Umesto da spasavamo više mladih ljudi, mi produžavamo starost.
„Američki besmrtnik“ očajnički želi da veruje u „kompresiju morbiditeta“. Ovu teoriju razvio je 1980. Džejmsa F. Fris, a svodi se na produžavanje životnog veka do 80-ih i 90-ih godina, ali da pritom što više vremena provedemo bez bolesti ili sa što manje njih. Navodi nas da verujemo da ćemo što duže živimo, sve manji deo naših života provesti u stanju slabljenja.
Kompresija morbiditeta je suštinski američka ideja. Ona nam govori tačno ono u šta želimo da verujemo: da ćemo živeti duže, a zatim iznenada umreti bez ikakvih bolova, tegoba ili fizičkog pogoršanja. Obećava svojevrsno vrelo mladosti do trenutka smrti koji se sve više i više produžava.
Ali, kako je život postao duži, da li je postao zdraviji? Da li je 70 novih 50?
Ne baš. Istina je da su u poređenju sa svojim kolegama pre 50 godina, stariji danas pokretniji i da su manje onesposobljeni. Ali tokom poslednjih decenija, čini se da je povećanje dugovečnosti bilo praćeno povećanjem onesposobljenosti, a ne smanjenjem. Na primer, koristeći podatke iz Nacionalne ankete o zdravlju, Ajlin Krimins, profesor i istraživač na Univerzitetu Južne Kalifornije, i njen kolega su procenili fizičko funkcionisanje odraslih, analizirajući da li ljudi mogu da pređu oko pola kilometra; popnu se 10 stepenica; stoje ili sede dva sata; i ustanu, sagnu se ili kleknu bez upotrebe posebne opreme. Rezultati pokazuju da kako ljudi stare, dolazi do progresivne erozije fizičkog funkcionisanja. Što je još važnije, Krimins je otkrila da se između 1998. i 2006. godine povećao gubitak funkcionalne mobilnosti kod starijih osoba. Njen zaključak glasi: „Došlo je do povećanja očekivanog životnog veka sa bolešću i smanjenja godina bez bolesti“. Kako ona kaže, u poslednjih 50 godina, savremeni proces umiranja se produžio.
Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne.
Situacija izaziva još veću zabrinutost kada se suočimo sa najstrašnijom od svih mogućnosti: životom sa demencijom i drugim stečenim mentalnim invaliditetom. Trenutno oko pet miliona Amerikanaca starijih od 65 godina ima Alchajmerovu bolest; jedan od tri Amerikanca koji ima više od 85 godina ima Alchajmerovu bolest. A izgledi da se to promeni u narednih nekoliko decenija nisu dobri. Umesto da predviđaju izlečenje u doglednoj budućnosti, mnogi upozoravaju na cunami demencije: predviđa se skoro 300 odsto povećanja broja starijih Amerikanaca sa demencijom do 2050. godine.
Sedamdeset i pet. To su godine koje želim da doživim. Ali ako se neću baviti eutanazijom ili samoubistvom, a neću, da li je sve ovo samo isprazno brbljanje? Zar ne ispada da nemam hrabrosti da idem u korak sa svojim ubeđenjima?
Ne. Moj stav ima važne praktične implikacije. Jedna je lična, a dve uključuju politiku.
Kada doživim 75 godina, moj pristup zdravstvenoj zaštiti će se potpuno promeniti. Neću aktivno okončati svoj život, ali neću ni pokušavati na silu da ga produžim. Danas, kada lekar preporuči pregled, test, tretman, posebno onaj koji će produžiti naše živote, postaje obaveza da damo dobar razlog zašto to ne želimo.
Kada budem imao 75 godina i više, biće mi potreban dobar razlog da posetim lekara i uradim bilo kakav medicinski test ili lečenje, bez obzira koliko je rutinski i bezbolan. I taj dobar razlog nije „produžiće vam život“.
Ja sam, naravno, zapisao naredbu o tome da ne reanimiraju u slučaju da dođe do toga, a ostavio sam i kompletne direktive koje ukazuju da nema respiratora, dijalize, operacije, antibiotika ili bilo kojih drugih lekova – ništa osim palijativnog zbrinjavanja. Ukratko, nema intervencija za održavanje života. Umreću kada me zahvati koja god bolest prva da dođe.
Što se tiče dve političke implikacije, jedna se odnosi na korišćenje očekivanog životnog veka kao mere kvaliteta zdravstvene zaštite. Japan ima treći najveći očekivani životni vek, sa 84,4 godine, dok su Sjedinjene Države na razočaravajućem 42. mestu sa 79,5 godina. Ali ne treba da brinemo o sustizanju. Kada zemlja ima očekivani životni vek preko 75 godina i za muškarce i za žene, ovu meru treba zanemariti. (Jedini izuzetak je povećanje očekivanog životnog veka nekih podgrupa, kao što su crni muškarci, koji imaju očekivani životni vek od samo 72,1 godinu. To je užasno i trebalo bi da bude glavni fokus pažnje.) Umesto toga, trebalo bi da pogledamo mnogo pažljivije na merama zdravlja dece, gde SAD zaostaju, i to sramotno.
Druga implikacija politike odnosi se na biomedicinska istraživanja. Potrebno nam je više istraživanja o Alchajmeru, rastućim invaliditetima starosti i hroničnim stanjima – a ne o produženju procesa umiranja.
Mnogi ljudi, posebno oni koji su naklonjeni ideji o besmrtnosti, će ustuknuti i odbaciti moje mišljenje. Oni će misliti na svaki izuzetak, kao da oni dokazuju da je centralna teorija pogrešna. Kao i moji prijatelji, oni će me smatrati ludim, željnim pažnje – ili još gore. Mogli bi da me osude da sam protiv starijih ljudi.
Opet, da budem jasan: ne kažem da je pogrešno ili neetički ako neko želi da živi što duže. Ja svakako ne prezirem ili odbacujem ljude koji žele da žive uprkos svojim fizičkim i mentalnim ograničenjima. Čak ni ne pokušavam nikoga da ubedim da sam u pravu. Zaista, često savetujem ljude u ovoj starosnoj grupi kako da dobiju najbolju medicinsku negu za njihove bolesti. To je njihov izbor i želim da ih podržim.
I ne zagovaram 75 godina kao zvaničnu statistiku potpunog, dobrog života u cilju uštede resursa, racionalizacije zdravstvene zaštite ili rešavanja pitanja javne politike koja proističu iz povećanja očekivanog životnog veka. Ono što pokušavam da uradim jeste da iscrtam svoje poglede na dobar život i da nateram svoje prijatelje i druge da razmisle o tome kako žele da žive dok budu stariji. Želim da smisle alternativu za podleganje tom sporom suženju aktivnosti i težnji koje neprimetno nameće starenje
Mislim da je odbijanje mog stava doslovce prirodno. Na kraju krajeva, evolucija nam je usadila želju da živimo što je duže moguće. Programirani smo da se borimo za opstanak. Shodno tome, većina ljudi smatra da nešto nije u redu sa idejom „75 godina i nijedna više“. Mi smo večno optimistični Amerikanci kojima smetaju granice, posebno ograničenja koja limitiraju naše živote. Sigurni smo da smo izuzetni.
Takođe, mislim da moj pogled izaziva duhovne i egzistencijalne razloge da ga ljudi preziru i odbacuju. Mnogi od nas su potisnuli, aktivno ili pasivno, razmišljanje o Bogu, raju i paklu i tome da li sevraćamo u crnu zemlju. Mi smo ili agnostici ili ateisti, ili jednostavno ne razmišljamo o tome da li postoji Bog i zašto bi mu uopšte stalo do običnih smrtnika. Takođe, izbegavamo da stalno razmišljamo o svrsi našeg života i tragu koji ćemo ostaviti. Zaista, većina nas je pronašla način da udobno živimo bez namere da priznamo postojanje oveih velikih pitanja, a još manje odgovora na njih. I ne tvrdim da ja imam odgovore.
Ali, 75 godina definiše jasnu tačku u vremenu za mene, 2032. godinu. Otklanja konfuzne pokušaje da živim što je duže moguće. Tera me da razmišljam o kraju naših života i bavim se najdubljim egzistencijalnim pitanjima i razmišljam o tome šta želim da ostavimo svojoj deci i unucima, našoj zajednici, našim sugrađanima Amerikancima, svetu.
Sedamdeset pet godina je sve što želim da doživim. Želim da slavim svoj život dok sam još u najboljim godinama. Moje ćerke i dragi prijatelji će nastaviti da pokušavaju da me ubede da grešim i da mogu mnogo duže da živim vredan život. I zadržavam pravo da se predomislim i ponudim energičnu i razumnu odbranu da živim što je duže moguće. To bi, na kraju krajeva, značilo i dalje biti kreativan nakon 75. godine.“
