Na Badnji dan, ujutru, ranom zorom, običaji kažu, domaćini treba da sa puškama odu u seču badnjaka koji se do večeri drže pored kuće, a zatim se unose i stavljaju na ognjište.
Običaj sečenja badnjaka simbolizuje vitlejemske pastire koji su na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, isekli grane badnjaka i poneli ih u pećinu kako bi naložili vatru i ugrejali Hrista i njegovu majku.
A sam badnjak ne bi trebalo da se seče golom rukom već rukavicama u kojima je bilo izmešano žito.
Domaćin se pre seče okreće ka istoku, krsti tri puta i kaže: „„Pomozi i Bože i sveti badnjače“. Drvo treba sekirom iseći tri puta, a ako se ono ne polomi iz trećeg pokušaja, onda se lomi rukama.
U pojedinim delovima Srbije običaj je da se na mestu na kojem je nekad stajalo stablo badnjaka, ostavi ili parče pogače ili žito iz rukavice.
Uz badnjak se dodaje drenova grančica koja je simbol zdravlja i snage.
U nekim krajevima naše zemlje, najčešće u gradovima, ne sledi se običaj sečenja badnjaka već se on kupuje na pijacama ili tezgama koje se ovih dana mogu sresti na svakom ćošku – uz pšenicu koja se, takođe, prodaje i uveliko kupuje za Božić.
Dosta je i polemike oko toga šta je od onoga što se čini u susret Božiću u skladu sa verom, a šta je rezultat sujeverja ili samo narodne prakse.
Pomenuti običaji imaju utemeljenje u religiji, dok se „običaj“ spavanja na slami koja se u kuću unosi na Badnje veče a sve kako bi „devojke sanjale mladića za kojeg će se udati“, svrstava u praznoverje.
Mimo verskog običaja je i kićenje automobila badnjakom koje postaje sve popularnija praksa.
