U hrišćanstvu postoji sedam glavnih, smrtnih grehova (ili strasti) – poroka čoveka.
- Ponos (gordost)
- Pohlepa
- Zavist
- Ljutnja
- Požuda (blud, preljuba)
- Neumerenost u jelu i piću
- Lenjost
Evo šta psiholog Ana Maksimova kaže o smrtnim grehovima!
– Uzeću slobodu da se ne složim sa opšte prihvaćenom interpretacijom i takvim stavom prema gore pomenutim strastima. Ali prvo, uzmite u obzir da sebe smatram vernikom. Međutim, htela bih da prođem kroz ove glavne poroke ne samo kao vernik, već i kao psiholog:
Ponos i gordost
Ponos je ponos na sebe, svoje zasluge i lično uzvišenje, sopstvene kvalitete u odnosu na druge ljude. Ponos je i zbog pripadnosti: rasnoj, klasnoj, nacionalnoj, grupnoj, itd.
Suština je da se smatram boljim od druge osobe, što znači da zaslužujem više poštovanja, odobravanja, prihvatanja, ljubavi. Druga osoba je manje vredna od mene.
Šta je koren ovog poroka? Nedostatak bezuslovne ljubavi u detinjstvu. Kada je dete malo, roditelji ga vole i bezrezervno ga prihvataju.
Ako to nije tako, ako su roditelji kruti, hladni, strogi, navikavaju dete na činjenicu da može primiti deo ljubavi i prihvatanja na štetu bilo kakvih zasluga – to postaje odskočna daska za nastajanje ponosa.
Nedostatak roditeljskog bezuslovnog prihvatanja stvara unutrašnju prazninu, vakuum koji osoba ispunjava opipljivim dostignućima (sportski rekordi, odlične ocene, karijera, finansijsko bogatstvo) ili zamišljenim (pripadnost određenoj grupi, zemlji, naciji, rodu i slično).
Čovek nadoknađuje nedostatak ljubavi – s ponosom. Voli sebe zbog nečega. A po svojim zaslugama, on je prvi na redu za distribuciju ljubavi.
Pohlepa
Osnova za ovaj porok je nezadovoljena potreba za sigurnošću. Ako je dete doživelo traumu uskraćenosti, ako se nije osećalo zaštićenom, tada će, kao odrasla osoba, početi da bude pohlepno.
Ovaj greh se može podeliti na pohlepu (želja da se dobije više) i škrtost (nespremnost da se delimo sa drugima, želja da se zadrži). To je ista praznina unutra, isti vakuum, samo što se on formirao iz drugih razloga.
I osoba će ovu prazninu ispuniti bilo stvarima, bilo novcem, bilo odnosima sa drugim ljudima. Ali koren ovog „poroka“ je osećaj nesigurnosti.
Zavist
Zavist je kompleksan osećaj: ljutnja zbog činjenice da drugi ima nešto što ja nemam; želja da ga imamo; patnja zbog činjenice da nemam; strah da neću dobiti.
„To“ može biti bilo šta: stvar, stav, sposobnost, društveni status, starost, pripadnost. Objekat zavisti nije važan, to je nešto što razlikuje vlasnika predmeta od zavisti.
Dakle, vlasnik ovog objekta može biti voljen, on zaslužuje ljubav i prima ljubav i prihvatanje, ali zavist – ne. Razlog za zavist je ista praznina zbog nedostatka bezuslovne ljubavi i prihvatanja.
Ovo je suprotna strana ponosa, druga strana ali različiti oblici reakcije na odsustvo bezuslovnog prihvatanja.
Ljutnja
Ljutnja je emocija koju čovek doživljava u nedostatku zadovoljenja neke potrebe. Upoznati smo sa Maslovljevom piramidom potreba (hijerarhijski niz ljudskih potreba prema njihovoj važnosti za opstanak).
Ljutnja je samo procenjivački odgovor na nezadovoljstvo potrebama. Ovo je signal koji ukazuje na osobu na kojoj lokaciji je njegova lična piramida „izgubila na težini“.
To je impuls za akciju – zadovoljenje potreba.
Požuda (blud, preljuba)
Koren ovog „poroka“ je ista praznina zbog nedostatka ljubavi, iskrene topline.
Zdravo seksualno ponašanje je kada seks postaje manifestacija ljubavi, kad je ljubav već u čoveku. Požuda i blud su kompenzacije za nedostatak ljubavi.
Opet vakuum, duhovna praznina. Do trideset godina, čovek je poput neke posude prvo ispunjen ljubavlju. Roditelji počinju da pune posudu, a zatim – ljubavnik, partner.
Ako su roditelji „sipali malo“, osoba će u budućnosti početi da nadoknađuje nastalu prazninu promiskuitetnim seksualnim ponašanjem, uključujući seksualnu zavisnost, nimfomaniju.
Neumerenost u jelu i piću
Vratimo se piramidi potreba. Oblici reakcije na nezadovoljstvo određene potrebe mogu biti emocionalni (na primer, ljutnja). I preljuba je kompenzacija.
U ovom slučaju, unutrašnja praznina se popunjava hranom. Tako se osoba puni, krpi to svoje propušteno mesto u piramidi.
Lenjost
U ovaj greh spadaju i razočaranja, očajanja i tuga, kao i sama lenjost.
Razočaranje i tuga su takođe emotivni oblici odgovora na nezadovoljenu potrebu, to je signal, procenjena reakcija na ono što u čovekovom životu nije uspešno, dok je lenjost mehanizam za uštedu energije.
Svim navedenom porocima treba prepoznavanje. Morate iskreno da priznate sebi šta doživljavate i zašto.
Takozvani „smrtni greh“ je samo reakcija na prazninu koja se pojavljuje u nedostatku zadovoljavanja potreba, zvono alarma, ovo je indikativan signal da je ravnoteža narušena.
Vrste smrtnih grehova su jednostavno različiti oblici reakcija. Blud i razuzdanost je reakcija u ponašanju, efektivno popunjavanje praznine, surogat vraćanja ravnoteže.
Tuga, zavist, omalovažavanje, bes i pohlepa su emocionalne reakcije. Pokajanje u ovom slučaju ne treba shvatiti kao priznanje krivice u prisustvu jednog ili drugog poroka, sklonosti strastima.
Tradicionalno tumačenje pokajanja vodi do krivice, sramote i osećaja grešnosti. Kada ljudi govore o pokajanju i poniznosti, podrazumeva se da čovek mora da „pobedi“ porok, prevaziđe njegovu pogubnost, prizna svoju nesavršenost ili, jednostavnije rečeno, potisne je, proguta je, sačuva u sebi.
Ali od tog trenutka, „porok“ postaje smrtonosan, fatalan! Suzbijanje osećanja (čak i onih loših) dovodi do bolesti i, na kraju, do smrti!
Ali ovo je samo signal! A ispravno odgovoriti na ovaj signal znači duboko uroniti, sagledati koren problema. Prepoznavajući ljutnju, omalovažavanje, bahatost, požudu, pohlepu, zavist i ponos, poput poroka i greha, trenutak je „dolivanja ulja na vatru“, ali i prvi korak u učenju kako da svoje praznine popunimo na pravi način.
