Iako srce počinje da kuca još pre našeg rođenja i radi neprekidno do poslednjeg trenutka života, njegova unutrašnja složenost često ostaje neprimećena. Novi dokazi otkrivaju da ovo ključno tkivo nije samo pasivni organ pod kontrolom mozga, već ima sopstvenu sofisticiranu mrežu nerava – intrakardijalni nervni sistem.
Naučnici sa Instituta Karolinska u Švedskoj i Univerziteta Kolumbija u SAD, predvođeni neuronaučnikom Konstantinosom Ampacisom, istraživali su srce zebrice, dobro poznati model za proučavanje srčane funkcije. Otkrili su neverovatnu raznolikost neurona u ovom sistemu, menjajući naše razumevanje o tome kako srce održava svoj ritam.
Više nego samo pumpanje krvi
Dugogodišnje teorije sugerišu da srce deluje uglavnom autonomno, sa sopstvenim „ugrađenim“ pejsmejkerom koji generiše ritmičke kontrakcije. Ali Ampatzis objašnjava da srce ima funkcionalnu mrežu nerava koji se ponaša kao „cerebelum“, regulišući ritam na način sličan načinu na koji mozak kontroliše disanje ili kretanje.
„Ovaj ‘mali mozak’ igra ključnu ulogu u održavanju i kontroli srčanog ritma“, rekao je Ampatzis, naglašavajući važnost ovog sistema
Istorijski pogled na srce
Još u 18. veku, nemački anatom Albreht fon Haler je predložio ideju o „unutrašnjoj ekscitabilnosti“ srca, dok je u 19. veku otkriveno da ganglije – skupovi nervnih ćelija – deluju kao pejsmejker srca. Kasnija istraživanja su pokazala da mozak utiče na funkciju srca preko simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema, prilagođavajući ritam potrebama organizma.
Ali uprkos vekovima istraživanja, naučnici su još uvek daleko od potpunog razumevanja intrakardijalnog nervnog sistema.
Zebrica kao ključ otkrića
Koristeći napredne metode kao što su imunoobeležavanje, analiza RNK na nivou jedne ćelije i proučavanje električnih svojstava neurona, Ampatzisov tim je napravio detaljnu mapu intrakardijalnog nervnog sistema zebrice. Otkrili su grupe neurona slične onima u centralnom nervnom sistemu, kao što su oni koji kontrolišu osnovne funkcije poput hodanja ili žvakanja.
Ono što je posebno fascinantno je činjenica da ljudi i zebrice, uprkos stotinama miliona godina evolucione razlike, dele sličnu fiziologiju srca. Ovo sugeriše da većina kičmenjaka ima ovaj složen sistem, uključujući ljude.
Nove perspektive u razumevanju bolesti srca
„Bili smo iznenađeni nivoom složenosti nervnog sistema unutar srca“, kaže Ampacis. Ovo otkriće bi moglo otvoriti put novim terapijama za lečenje srčanih bolesti, kao što su aritmije, i pružiti bolje razumevanje kako bolesti, ishrana i fizička aktivnost utiču na to kako srce funkcioniše.
Umesto da pojašnjavaju granice između mozga i srca, nalazi postavljaju nova pitanja. Buduća istraživanja bi mogla da identifikuju nove terapijske ciljeve, obezbeđujući dugovečnost i zdravlje našeg „starog mlača“.
Ovo istraživanje nije samo revolucija u shvatanju srca kao organa, već i dokaz da priroda uvek krije slojeve složenosti koji čekaju da budu otkriveni.
(Klik.hr)
