Telo ima više od 200 kostiju, nekoliko triliona mikroba i čak 37 triliona ćelija. Kada dođe do smrti, ona postepeno propada, a nekim organima su potrebne godine da potpuno nestanu, prenosi Business Insider. Između drugog i četvrtog dana nakon smrti, mikrobi su već svuda. Oni proizvode toksične gasove, kao što su amonijak i vodonik-sulfid, koji će se proširiti i izazvati nadimanje i smrad tela.
Tada zbog nedostatka snabdevanja kiseonikom počinju da otkazuju oni organi kojima je to najpotrebnije, a jedan od njih je mozak. Ćelije koje ga čine sadrže 70 odsto vode, a kada im ponestane kiseonika i počnu da umiru, one je oslobađaju. To je razlog zašto se voda može naći na dnu kovčega ubrzo nakon smrti osobe.
Nekoliko sati nakon smrti, počinje proces u crevima. Naime, kako umirući imuni sistem više ne može da sadrži trilione gladnih mikroba koji obično pomažu u varenju hrane koju osoba jede, oni – pobegnu. Polaze iz donjeg dela creva kroz tkivo, a za nekoliko sati dospevaju do jetre i žučne kese u kojoj se nalazi žuto-zelena žuč koja služi za razgradnju masti koje čovek konzumira dok je živ. Nakon što mikrobi pojedu te organe, ta žuč počinje da preplavljuje telo, bojeći ga u svoju boju.
Posle 3 do 4 meseca ta žuta boja prelazi u smeđe-crnu nijansu jer krvni sudovi kolabiraju, a gvožđe u njima počinje da oksidira. Otprilike u isto vreme, molekularne strukture koje drže ćelije zajedno se raspadaju, a tkivo počinje da se pretvara u vodenastu kašu.
Posle nešto više od godinu dana, kisele telesne tečnosti i toksini razgrađuju pamučnu odeću na mrtvom telu, pa će se raspasti. Onda dolazi vreme kada nema više dramatičnih promena, ali posle deset godina, u sredini sa dovoljno vlage i niskim sadržajem kiseonika, počinje hemijska reakcija koja pretvara salo na butinama i zadnjici u supstancu nalik sapunu – ovo materija se naziva mrtvi ili grobni vosak.
S druge strane, ako se telo nalazi u uslovima gde nema mnogo vlage, može doći do mumifikacije – da, čovekovo mrtvo telo može prirodno da se pretvori u mumiju. Kako voda sve ovo vreme isparava kroz tanku kožu na ušima, nosu i kapcima, to dovodi do njihovog isušivanja i crnjenja – upravo to je proces mumifikacije.
Otprilike 50 godina nakon smrti, tkivo preminule osobe polako nestaje, ostavljajući za sobom mumificiranu kožu i tetive. Tokom narednih trideset godina i oni će se raspasti, pa će posle punih 80 godina u kovčegu ostati samo kosti. Do 100. godišnjice smrti, kolagen u kostima je drastično smanjen, a zatim i one počinju da pucaju i propadaju. Od njih se formira krhka mineralna supstanca, koja se u poslednjoj fazi raspadanja pretvaraju u prašinu. Zanimljiva je činjenica da jedan deo tela ostaje zauvek, a to su zubi – oni ne mogu da se raspadnu ili propadaju. Dakle, u kovčegu su samo najlonski šavovi odeće, koji se takođe ne mogu raspasti, a sa njima može ostati i pogrebni vosak.
(Večernji.hr)
