Veruje se da onaj ko prvi stigne i ubere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje.
Dan posle Vrbice, odnosno Lazareve subote, pravoslavni hrišćani slave praznik Cveti kada se sećaju ulaska Hristovog u Jerusalim, šeste nedelje Velikog posta i nedelju dana pred Vaskrs.
Na taj dan je Isus Hrist ušao u sveti grad jašući na magaretu, a narod ga je dočekao kao cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća, noseći u rukama palmove grančice. Kroz narod se, naime, proneo glas da dolazi spasitelj, koji je vaskrsao Lazara.
U danima cvetne nedelje, u Srbiji je bilo uobičajeno da se narod kiti vrbom i koprivom. Vrba se smatra simbolom rađanja, pa su devojke opasivale šibljiku vrbe oko struka. Za koprivu se smatra da štiti seme u koje se stavi, a i da je jaka zaštita za porodilje kojima je stavljana pod jastuk.
Devojke su izbegavale da peru kosu ove nedelje da im ne bi cvetala. Na sam praznik Cveti sadile su cveće, verujući da će biti najlepše i najmirisnije ako se zasadi baš na taj dan.
Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.
Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju. Stavlja se i vrbova grančica „za brz napredak“, ponegde dren „za zdravlje“, a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.
