Koncept pakla često se smatra prilično jednostavnim: to je mesto večne kazne za grešnike ili one koji odbacuju Boga. U hrišćanskoj teologiji smatra se odredištem za one koji odbijaju spasenje kroz Isusa, gde je patnja beskrajna posledica takvog lošeg ponašanja. Ali uprkos našim pogledima na pakao kao na jasan koncept s konkretnim pojmom, Biblija ima vrlo malo informacija koje se odnose na ovu temu. Christian History Institute, Stanford Encyclopedia of Philosophy, Big Think i Britannica dali su odgovore na pitanja odakle potiče ideja o paklu, kako on izgleda i gde se tačno nalazi.
Moderna ideja pakla milenijumima je staro spajanje koncepata iz Starog i Novog zaveta, što uključuje Šeol, Gehenau i Ognjeno jezero. Ona, takođe, meša neke koncepte iz grčke mitologije, uključujući Tartar (grč. Tártaros) i Had. Sve su one prevedene sa staronordijskog izraza „Hel“, koji predstavlja podzemno carstvo.
Pakao je pojam koji se koristi u religijskim, filozofskim i književnim kontekstima kako bi se opisalo mesto ili stanje patnje, kazne i udaljenosti od Božje milosti. Razumevanje pakla varira u zavisnosti od kulturnih, verskih i ličnih uverenja.
Zanimljivo je da je izvorni koncept staronordijske mitologije Hel zapravo bio carstvo hladnoće i leda smešteno na dalekom severu. Ovo je u oštroj suprotnosti s modernim shvatanjem pakla kao sveta vatre.
Slika pakla takođe se razvijala tokom vremena kroz različite uticaje, uključujući katoličke koncile, Danteovu „Božanstvenu komediju“, srednjovekovnu umetnost i modernu pop-kulturu. Ovi izvori su stvorili percepciju pakla, ali to sigurno ne odgovara na neka teža pitanja.
Biblija ne nudi tačan opis pakla. Ponekad se prikazuje kao grob, podzemna pećina ili jednostavno stanje odvojenosti od Boga. S vremenom su se te ideje stopile u višestruki koncept koji ostaje nejasan.
U Starom zavetu Šeol je opisan kao „grob“, mesto gde mrtvi odlaze bez puno detalja o njihovoj sudbini. Smatra se senovitim, tamnim mestom, a ne vatrenom jamom koju danas povezujemo s paklom.
Šeol je zapravo bio deo jevrejske predaje, a jedini opis zagrobnog života koji daje Tora govori o ljudima koji su nakon smrti zakopani u zemlju.
Kako je vreme prolazilo, Šeol je reinterpretiran te su se uključili elementi nadnaravnog. U vreme Novog zaveta pakao je često prikazivan kao mesto kazne, iako se plamen spominje samo uz Ognjeno jezero u Knjizi Otkrivenja.
Najeksplicitniji opis zagrobnog života u Bibliji dolazi iz Knjige Otkrivenja, gde će Lucifer, pali anđeli i neotkupljeni biti bačeni u Ognjeno jezero nakon Isusova Drugog dolaska.
Popularna kultura takođe je imala prste u stvaranju pakla kao koncepta, preuveličavanjem određenih aspekata tokom vremena. Ideje poput vatre i demona stvorile su konkretniju i zastrašujuću sliku pakla.
Tradicionalno, pakao se smatra mestom koje se često zamišlja pod zemljom. Ova ideja proizašla je iz biblijskih referenci na Šeol i grčkih mitoloških izraza poput Hada i Tartara, koje su rani hrišćani koristili za opisivanje zagrobnog života.
Grčke koncepte Hada i Tartara pozajmili su novozavetni pisci kako bi objasnili hrišćanske poglede na zagrobni život. Had je bio mračno podzemlje za ljudske duše, dok je Tartar bio duboka jama za pale anđele.
Papa Jovan Pavle II je 1999. izjavio da pakao ne treba posmatrati kao fizičko mesto, već kao stanje postojanja, gde su pojedinci odvojeni od Boga zbog svoje slobodne volje i izbora tokom života.
Gehena se u Bibliji često koristi za opisivanje mesta kažnjavanja, ali izvorno se odnosila na fizičku lokaciju izvan Jerusalima. Međutim, s vremenom se Gehena povezivala s konceptom pakla kao mesta večnog prokletstva.
Iako pojmovi kao što su Had i Tartar opisuju podzemna carstva, Biblija ne precizira mesto za pakao. Čak ni u Otkrivenju, lokacija Ognjenog jezera nije poznata te je ostavljeno teolozima i vernicima da nagađaju.
Ostala mesta zagrobnog života opisana u Bibliji (poput Šeola, Hada i Tartara) smatraju se privremenim čekaonicama pre konačnog suda i Ognjenog jezera, gde su grešnici konačno bačeni.
Ako pakao smatramo Ognjenim jezerom, u njemu trenutno nema nijedne duše. Prema Knjizi otkrivenja, pakao će postojati tek nakon Drugog dolaska, kada postane konačno odredište prokletih.
Zbog nedostatka biblijskih referenci, pakao je mesto koje već postoji ili tek treba da bude stvoreno. Ili, to zapravo nije ništa više od krovnog koncepta koji označava uklanjanje iz Božje prisutnosti nakon smrti.
Vremenska crta pakla i njegovog postojanja složena je i zbog raznih teoloških tumačenja. Rani crkveni oci (počevši od sv. Augustina u kasnom 4. veku n. e.) razvili su velik deo doktrine o paklu vekovima nakon što je Biblija napisana.
Teološki, ako pakao postoji, Bog ga je sigurno stvorio, budući da je sve na nebu i na zemlji On stvorio, prema Knjizi Kološanima 1. To uključuje pakao, čak i ako je stvoren za pale anđele, a ne za ljude.
Mnogi teolozi postavljaju pitanje kako bi navodno božanstvo koje voli sve stvorilo mesto beskrajnih muka, ali biblijski spisi to zaobilaze navodeći da je pakao izvorno oblikovan iz drugog razloga.
U početku je pakao (ili Tartar) stvoren kao mesto kazne za Lucifera i pale anđele koji su se pobunili protiv Boga. Međutim, s vremenom se ovo mesto povezivalo i s kažnjavanjem nepokajanih duša sa Zemlje.
Neka tumačenja tvrde da pakao nije izričito stvorio Bog, već je umesto toga stanje koje su stvorili ljudi koji odbacuju Božju milost. Prema ovom gledištu, pakao je prirodna posledica života odvojenog od Boga.
Knjiga izreka podupire ideju da pakao služi božanskoj svrsi, navodeći da je Bog „sve doveo do pravog kraja — čak i zle za dan katastrofe“. To implicira da je pakao deo šireg božanskog plana.
O pitanju ko ide u pakao stalno se raspravlja. Dok Ivanova knjiga sugeriše da vera u Isusa vodi u večni život, Biblija takođe uključuje reference na postupke i dela koji su faktori u određivanju nečije sudbine.
Otkrivenje objašnjava da se mrtvima sudi na osnovu njihovih dela. Oni koji nisu pronađeni u „knjizi života“ bačeni su u Ognjeno jezero. Ovo svakako postavlja pitanja o ulozi i vere i dela u određivanju nečijeg zagrobnog života.
Postoji teološka podela između katolicizma i protestantizma u pogledu toga ko ide u pakao. Katolici naglašavaju da iako je vera bitna, dobra dela takođe igraju ulogu, dok se protestanti usredsređuju isključivo na veru za spasenje.
Danteova „Božanstvena komedija“ imala je ogroman uticaj na oblikovanje moderne percepcije pakla. Njegovi živopisni mučnog pakla postali su snažna vizualizacija pakla koja i danas odzvanja popularnom kulturom. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija, napisana početkom 14. veka, detaljno opisuje hijerarhijsku viziju zagrobnog života koja je vekovima uticala na renesansnu i hrišćansku umetnost, književnost i teologiju.
(Net.hr)
