„Budimo ljudi“ je najpoznatija mudra misao, misao nad mislima Patrijarha Pavla.
Njegova blaga narav i mudre misli zauvek će ostati u sećanju:
Čuvajmo se neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina. Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.
Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.
Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek.
Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život.
Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.
Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.
I sebi i drugima kažem: mene može da ponižava ko god hoće, al ‘da me ponizi nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja. Kad to zna čovek ima stabilnost.
Nema čoveka bez greha, niti bez dobrog dela.
Mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost.
Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo.
Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.
Prava ljubav je jedino kada ljubav ne traži svoje. Kada voliš nekog bez ikakve logike. To je i prava sloboda.
Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.
Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.
Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.
Da je i svima nama, kao ljudima, jasno načelo da „zlo dobra doneti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle srećnije.
Nije važno ko odakle potiče, nego u šta izraste.
Nikad nije bilo lako biti čovek među ljudima.
