Jevanđelje zemaljsku svojinu naziva nepravednom i tuđom, a nebesku ‐ istinskom i svojom.
„Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božje“, govorio je Isus Hrist, a u današnje vreme, kada je težnja za novcem postala imperativ, nikad više se ne nameće pitanje može li bogataš ujedno biti i dobar hrišćanin.
Prema hrišćanstvu, svi bogataši su samo nadzornici i pomoćnici Božiji, a ne gospodari. Bog je jedini gospodar i domaćin svakog dobra i bogatstva; i daje ga kome hoće, na opštu korist. A kome ga da, on mora upravljati onako kako je i Bog zapovedio.
„Ti ispituješ upravitelja svoga imanja o novcu koji mu je poveren ‐ gde ga je i na šta potrošio. I tebe će Gospod pitati za bogatstvo koje si od Njega dobio: u dan Suda Njemu ćeš položiti račun za svaku rublju na šta si je potrošioʺ (sveti Tihon Voronješki).
Jevanđelje zemaljsku svojinu naziva nepravednom i tuđom, a nebesku ‐ istinskom i svojom. U Jevanđelju po Luki se kaže: „Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam poveriti istinsko? I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?“
Prolazno bogatstvo nazvano je nepravednim zato što je posledica pada. Jer, nama materijalna dobra ne bi ni trebala da iz raja nismo bili izbačeni na zemlju na kojoj boravimo vrlo kratko vreme, što nam je milosrđem Božijim dato kako bismo povratili izgubljeni raj.
O tome kakvo hrišćanstvo ima stav prema bogatstvu i novcu jednom prilikom je pričao i otac Simeon, iguman manastira Rukumije.
„Ne rasipajmo snagu na gluposti, na krpice, i na ostalo… Ne treba da robujemo tome. Interesantne su stvari, vidite kako su Srbi nekad, a i sada je tako, nosili novčanike… Na zadnjici, u zadnjem džepu. Znači, nije im novac ušao u srce. To je suština. Čovek treba da se čuva toga. Znači, novcu je mesto u džepu, ne u srcu. Srce treba da se pripremi za Boga, a ne za ljubav prema novcu. Ljubav prema bogu odvodi ka Bogu, ljubav prema novcu odvodi čoveka u Ad odnosno pakao“, rekao je on.
(Republika.rs.)
