Ljudi su od pamtiveka pokušavali da osmisle efikasne tehnike za upravljanje besom i ljutnjom.
Nedavno istraživanje japanskih naučnika otkrilo je oslobađajući efekat zapisivanja sopstvene reakcije na negativan događaj na komad papira.
Čak je i rimski filozof Seneka verovao da će „sopstveni gnev verovatno naneti više štete nego tuđa nepravda“, pa je u svom delu „De Ira“ (O gnevu) iz 45. pre Hrista dao savete kako da ga izbegnemo, piše Staratelj.
Savremenije metode koje preporučuju psiholozi uključuju fizičku aktivnost, na primer vožnju bicikla za vežbanje ili udaranje vreće u teretani.
Ali nova istraživanja sugerišu da bi čak i uništavanje papira moglo da bude od pomoći. Pored toga što je pristupačnije, moglo bi da bude i efikasnije nakon što vas nešto ili neko iznervira.
Studija japanskih naučnika otkrila je oslobađajući efekat zapisivanja reakcije na negativan događaj na list papira, koji bi potom trebalo pocepati, zgužvati u loptu i na kraju baciti u kantu za smeće.
„Očekivali smo da će među ispitanicima naš metod donekle suzbiti njihov bes“, rekao je Nobujuki Kavai, šef odeljenja za praćenje na Univerzitetu Nagoja. „Ali bili smo veoma iznenađeni činjenicom da je bes kod pojedinaca skoro potpuno nestao.
Studija, čiji su rezultati objavljeni u časopisu Scientific Reports on Nature, zasnovana je na istraživanju o povezanosti pisane reči i smanjenja besa, kao i na studijama koje pokazuju kako interakcija sa fizičkim objektima može da kontroliše raspoloženje osobe. Naučnici su dali i primer – oni koji žele da se osvete bivšem partneru, mogu da spale pisma ili da unište njegove poklone.
Oni veruju da bi rezultat mogao da bude povezan sa psihološkim fenomenom „heuristike magične zaraze“ gde ljudi veruju da akcije koje preduzimaju na objektu koji je povezan sa određenom osobom mogu uticati na samog pojedinca. U ovom slučaju, ‘oslobađanje’ od negativnog fizičkog entiteta, odnosno lista papira, rezultira nestankom prvobitne emocije. Fenomen se zasniva na verovanju da se „suština“ pojedinca može manifestovati kroz njihovu fizičku imovinu.
U okviru studije, od pedeset studenata je zatraženo da napišu svoje kratko mišljenje o važnom društvenom pitanju, na primer – da li treba zabraniti pušenje na javnim mestima.
Stručnjaci su tada namerno nisko ocenili njihove radove, a ocene su se odnosile na njihovu inteligenciju, interesovanje, druželjubivost, logično rasuđivanje i racionalno odlučivanje. Da bi pojačali svoju nameru, recenzenti su dodali uvredljive komentare poput: „Ne mogu da verujem da obrazovana osoba može ovako da razmišlja. Nadam se da ova osoba može nešto da nauči dok studira na ovom univerzitetu.“
Nakon dobijanja rezultata, učesnici su svoje ljutite misli o negativnim povratnim informacijama zapisali na komad papira. Jednoj grupi je rečeno da zgužva papir i baci ga u korpu za otpatke ili ga drži u fascikli na svom stolu. Drugoj grupi je rečeno da pocepa papir ili ga stavi u plastičnu kutiju
Nivo besa kod pojedinaca koji su bacili svoje papire u smeće ili ih pocepali potpuno je nestao, dok je grupa učenika koja je čuvala štampani primerak papira osetila samo nešto manje ljutnje.
Otkriće japanskih psihologa moglo bi takođe da rasvetli poreklo japanske kulturne tradicije poznate kao „hakidašisara“ (hakidaši sara su reči koje se odnose na jelo ili tanjir).
Tradicija se praktikuje u hramu Hijoši u Kijosu, nedaleko od Nagoje.
Hakidashisara je događaj koji se održava jednom godišnje. Posetioci tada razbijaju male diskove koji predstavljaju ili oličavaju stvari koje ih ljute, nakon čega osete olakšanje.
