Tucindan se obeležava uvek 2 dana pred Božić, a smatra se da je tako nazvan jer se tada pečenica, odnosno prese ili jagnje prvo tuklo ušicama sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo životinje, pa se onda tako ošamućeno prase ili jagnje klalo. Pečeno prase ili jagnje nazivalo se i „božićnjara“.
Za pečenicu se obično kolje nazime (mlado svinjče) ili jagnje „veselica“. Kokoška, guska, patka ili ćurka, međutim, u mnogim se krajevima ni u kom slučaju ne smeju naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol „nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe“. Tamo gde se, ipak, kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.
Običaj vezan za klanje pečenice ostao je verovatno iz predhrišćanskih, mnogobožačkih vremena i vezan za prinošenje žrtvi. Pravoslavna crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
Za božićnu pečenicu se bira najlepše prase ili jagnje, mada neki pripremaju i ćurku ili kokošku. Životinja treba da bude bela, bez belega i telesnih nedostatka. Peče se sutradan, na Badnji dan, a jede za Božić.
Postoje 2 veoma važna verovanja i običaja za Tucindan:
1. Na Tucindan se ništa ne sme davati iz kuće, jer će onda i preko cele godine stvari odlaziti iz doma. Misli se na novac. Taj dan jedino šta možete da uradite je da vratite sve dugove kako bi vam godina dobro prošla.
2. Na ovaj veliki praznik ne valja tući decu, jer će cele godine biti nevaljala i jer će im, veruje se – izaći čir na svakom mestu gde su udarena.
U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.
Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.
