Danas je jedna od najpopularnijih teorija da zevamo – od uzbuđenja
„Zevanje se sastoji od nehotično širokog otvaranja usta i maksimalnog širenja vilice, praćenog dubokim udisanjem i sporim izdisanjem“, objašnjava doktor Rajen Saghir iz Velike Britanije i dodaje da ovaj svakodnevni fenomen nauka još nije u potpunosti razumela.
Najčudniji detalj o zevanju je njegova „zaraza“. Mnogo je studija na tu temu, pa postoje neka objašnjenja zašto moramo zevati kad vidimo da neko drugi zeva. Objašnjenje leži u psihologiji, ali prvo ćemo razjasniti kako dolazi zevanja.
.
Zašto uopšte zevamo?
Mnogi pretpostavljaju da zevamo kako bismo pokušali da unesemo više kiseonika u telo – a naučnici su to verovali do pre oko 30 godina. Međutim, ta teorija opovrgnuta je nizom eksperimenata objavljenih 1987. godine koji nisu dokazali nikakvu korelaciju između nedostatka kiseonika i nagona za zevanjem, prenosi Real Simple.
Danas je jedna od najpopularnijih teorija da zevamo – od uzbuđenja.
– Naime, kako se umaramo, posebno kada gledamo nezanimljive ili neinteraktivne ponavljajuće stimuluse poput predavanja, naše telo zeva kao sredstvo za buđenje. Studije su pokazale da je to tačno, jer se puls povećava nakon zevanja, a vrhunac dostiže 10 do 15 sekundi posle te akcije, slično naletu kofeina – kaže doktor Saghir.
Zevanje je takođe povezano sa hlađenjem mozga, što bi mogao biti razlog zašto češće zevamo s porastom temperature.
– Kada se mišići lica opuste, to omogućava gubitak toplote kroz vene na licu i ulazak hladnog vazduha koji pomaže u snižavanju temperature mozga konvekcijom – objasnio je.
Zašto zevamo kad vidimo druge kako to rade?
Prema istraživačima, najverovatniji razlog za to je empatija.
– Kako ljudi stare, poboljšavaju svoj psihosocijalni i neurološki razvoj, pa tuđe zevanje postaje svojevrsni znak da i oni treba da zevaju. Ova pojava je poznata kao ehofenomen, a javlja se i kod šimpanzi i pasa – kaže doktor Saghir.
Primećuje da nije samo zevanje ono što nesvesno kopiramo jedni od drugih.
– Na primer, automatski imitiramo tuđe reči (eholalija) ili postupke (ehopraksija) svakog dana, a sve u cilju boljeg uklapanja – objasnio je.
Takvo ponašanje je potpuno prirodno jer je naš mozak tako programiran – da kopira ljude iz našeg okruženja.
– Studije su pokazale da zevanje pokreće „neurone“ u jednom delu mozga, ali treba napomenuti da je ova reakcija ograničena na potpuno razvijeni mozak. Kao mentalno zdrave odrasle osobe, psihosocijalni razvoj će je navesti da zeva kada to učini neko drugi. Ali kod ljudi koji se mentalno nisu pravilno razvili, zarazni efekat zevanja nije vidljiv – objasnio je doktor Saghir.
Dodao je da neke studije pokazuju da deca, čiji se mozak još razvija, zevaju samo kada su umorna, ali ne i kada to radi neko pored njih.
– Pored toga, studije su pokazale da imamo tendenciju da više kopiramo zevanje kada to rade ljudi do kojih nam je stalo i s kojima smo bliski. Na primer, ako član porodice zeva, veća je verovatnoća da zevate nego kada to učini neznanac. To se dešava upravo zbog empatije kada nesvesno želimo da oponašamo postupke dragih ljudi – kaže doktor Saghir.
