Ljudi razmišljaju na dva načina – vizuelno i verbalno. Zbog toga unutrašnji monolog može da izgleda kao razgovor koji vodite naglas
Mnoga životna pitanja najčešće su stvar percepcije. Da li nebo koje posmatramo svima iste nijanse plave boje kao što je i nama? Jesu li životi ljudi kojima smo okruženi zaista toliko ispunjeni i kompleksni kao naši?
To su duboka pitanja koja nemaju definitivan odgovor.
Kod nekih ljudi, unutrašnje misli imaju oblik jezika, dok kod drugih dominiraju neverbalni znakovi.
Stručnjaci se slažu da nemaju svi ljudi unutrašnje monologe. Psiholog Rusel T. Hurlburt napisao je u časopisu „Psychology Today“ da je unutarašnji monolog „robustan fenomen“, ali nije univerzalan.
– Uveren sam da postoje individualne razlike. Neki ljudi mnogo razgovaraju sami sa sobom, a neki ljudi nikada ili samo povremeno – kaže Hurlburt.
Većina ljudi se nalazi između linije verbalnog i vizualnog razmišljanja, pri čemu se ova dva tipa misli često prepliću.
Istraživači s Odseka za psihologiju na Harvardu otkrili su da vizualno razmišljanje podstiče određenu količinu verbalnih misli i obrnuto. Takođe, otkrili su da su misli u obliku rečenica uglavnom povezane s budućnošću, dok su misli u obliku slike više vezane za sadašnji trenutak.
Zanimljivo je da ljudi čak i ne razmatraju drugi način razmišljanja osim sopstvenog. Može se činiti da ljudi koji za život zarađuju pisanjem – razmišljaju rečima, ali to ne mora da bude zacrtano pravilo.
Istraživači se slažu da ne postoji superiorniji i bolji način razmišljanja. Svako treba da primenjuje onaj koji je njemu prihvatljiviji i prirodniji.
