Laganje nije nešto što je pohvalno, niti neka osobina na koju bi iko trebalo da bude ponosan.
Laži često nisu rešenje, mada nekad mogu da pomognu, bar privremeno. Bilo kako bilo, ne postoji osoba koja ne laže. Razlika je samo u učestalosti laganja, ozbiljnosti laži i posledicama koje nose.
Jedna studija je došla do zaključka da muškarci lažu češće i da se smatraju boljim lažovima od žena. Slažete li se?
Istraživanje tvrdi da postoji jasna veza između laganja i pola i da muškarci smatraju da imaju dvostruko veću verovatnoću da se izvuku s lažima nego žene, odnosno da su toliko bolji u laganju.
Dobri lažovi su dobri govornici
Istraživači su ispitali 196 ljudi, od toga pola su bili muškarci, pola žene. Prosečna starost učesnika bila je 39 godina.
Postavljen im je niz pitanja, uključujući:
- Koliko su uspešni u laganju?
- Koliko su laži izgovorili u protekla 24 sata?
- Vrste laži koje su izgovorili i kome, bez obzira na to da li se to dogodilo uživo ili na primer tekstualno?
Istraživači su se želeli da se usredsrede na one koji su dobri u laganju i pokušaju da razumeju kako to rade i kome, dodajući da ljudi koji su izvrsni u laganju uopšteno lažu više od drugih, posebno svoju porodicu, prijatelje, romantične partnere i kolege.
Rezultati su pokazali da oni skloni laganju uglavnom to čine svojim najbližima i da zbog toga uglavnom prođu nekažnjeno. Još jedan zanimljiv zaključak je da vrsni lažovi nikada neće lagati preko poruka, već uvek uživo.
Ključna strategija
Jedna od ključnih strategija koje lažovi koriste za iznošenje uverljivih laži jeste formiranje priče koja je blizu istine i ne odavanje previše informacija.
Grupa koja je učestvovala u istraživanju izjasnila se da, ako lažu, najčešće lažu oko trivijalnih, bezopasnih stvari. Preterivanja, skrivanje informacija i izmišljanje detalja takođe su bile neke od laži koje su priznali.
I dok su poslodavci i autoriteti bili oni koje su najmanje lagali, porodica, prijatelji ili kolege bili su ti koji su snosili teret, rekli su.
Zanimljiva crtica je i da je istraživanje pokazalo da ne postoji veza između nivoa obrazovanja učesnika i njihove sposobnosti laganja. Takođe, zaključeno je da je potrebno više istraživanja za bolje razumevanje sposobnosti dobrih lažova.
Zašto neki ljudi lažu više od drugih?
Laganje je sklizak teren i iako smo svi krivi što se uvek nalazimo u situaciji u kojoj osećamo potrebu da slažemo, iz bilo kojeg razloga, mnogi ljudi pribegavaju patološkom laganju. Ovaj oblik laganja kontinuiran je, a zbog toga vrlo štetan jer postaje normalan oblik komunikacije i vremenom utiče na dobrobit osobe koja laže i njegove okoline, odnose i karijeru.
Glavni razlozi patološkog laganja su želja za pažnjom ili potreba za saosećanjem i prihvatanjem. Patološki lažovi često imaju antisocijalni poremećaj ličnosti.
Istraživanja sugerišu da je ovaj ekstremni oblik laganja povezan sa određenim neurološkim obrascem; patološki lažovi doživljavaju mikro nedostatak pamćenja, u kombinaciji sa oštećenjem u frontalnim režnjevima koji kritički procenjuju informacije. U takvim slučajevima, osoba nije u mogućnosti da proceni tačnost onoga što govori pa je stoga u stanju da laže kao da govori istinu.
Mozak patoloških lažova razlikuje se od mozga ne lažljivaca, sugeriše istraživanje iz 2015. objavljeno u „British Journal of Psychiatry“. Naučnici su otkrili da postoji veća količina bele materije u prefrontalnom korteksu mozga patološkog lažova i zaključili da bi taj veći sadržaj bele materije mogao da bude okidač za uobičajeno laganje.
Patološko laganje je mentalni poremećaj, a patološki lažljivci žive u svetu mašte. Uopšteno imaju nisko samopoštovanje, ali se poremećaj može lečiti ako se otkrije dovoljno rano.
