Dan rođenja Hristovog prvenstveno je praznik porodice i porodičnog domaćinstva. Proslavljanje ovog praznika je usklađeni spoj crkvenih, liturgijskih, i folklornih običaja i u nekim slučajevima nije lako povući oštru granicu između religijskog ili običajnog.
„Koliko sela toliko i adeta“ – stara je narodna izreka koja važi i u slučaju različitih običaja koji su se u Srbiji poštovali ili još uvek poštuju za Božić. Neki su istovetni, a neki se razlikuju u detaljima.
Običaji nalažu da na Božić treba poraniti i lepo se obući. Ujutru se kupaju deca, seku im se nokti i oblače nova odela.
Nekada je obaveza muškog deteta bila da donose vodu od koje će biti umešena česnica. U nekim krajevima Srbije, pak, po vodu ide domaćin, koji u povratku donosi pupoljke drena koje će svaki od ukućana popiti sa malo vode da bi tokom godine bili zdravi „kao dren“.
Čovek koji rano ujutru na Božić ulazi, na naš poziv, u kuću da nam donese sreću je položajnik, koga u nekim krajevima nazivaju i radovan. Njegova dužnost je da poželi sreću, zdravlje i napredak u domaćinstvu i po običaju to je dečak ili mlad muškarac. Položajnik prag mora da prekorači desnom nogom, a zatim prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice koje će doneti sreću i blagostanje.
Na Božić valja raditi one stvari koje su nama tokom godine zadavale problema, da bismo ih u narednoj godini lakše savladavali.
