Završiti radni vek u šezdesetim godinama je cilj mnogih, ali sada mnogima ne izgleda realno, pa čak ni razumno, piše Bi-Bi-Si.
Sve je više pristalica takve teze, posebno među finansijerima. U martu je, na primer, izvršni direktor Lari Fink najavio zaposlenima da svi oni koji se nadaju penziji u šezdesetim godinama, i udobnom i finansijski sigurnom životu, verovatno neće moći to da ostvare.
Kako globalni životni vek raste, „mreže socijalne zaštite“ se ruše i troškovi života rastu“, napisao je Fink, tvrdeći da „penzionisanje sa 65 godina neće biti moguće za mnoge, ako ne i većinu ljudi“.
„Penzionisanje je mnogo teže nego pre 30 godina“, napisao je Fink. „A za 30 godina biće još teže.
„Od 2000. do 2019. godine očekivani životni vek u svetu je porastao sa 67 godina na 73 godine. Do 2050. UN očekuju da će svaka šesta osoba na svetu imati 65 ili više godina. A kako stanovništvo stari, mnoge zemlje će uskoro dostići tačku u kojoj više ljudi napušta radnu snagu nego što ulazi u nju: u UK bi ta tačka mogla biti dostignuta do 2029. godine; u Brazilu do 2035. godine; u Indiji do 2048. godine; a u SAD do 2053.“, prenosi Bi-Bi-Si.
„Granica za odlazak u penziju je skoro nepromenjena, iako se očekivani životni vek povećava“, kaže Rebeka Sir, profesorka demografije i zdravlja na Londonskoj školi higijene i tropske medicine. Pošto su se i zdravstveno i ekonomsko okruženje dramatično promenili, da li je odlazak u penziju sa 65 godina potpuno nerealan cilj u savremenom svetu?
Ne samo da se ciljna starosna granica za odlazak u penziju nije promenila da bi odgovarala savremenim okolnostima, već je i „nejasno zašto je sredina 60-ih postala ključna starosna granica za odlazak u penziju“, kaže Gal Vetstajn, viši ekonomista u Centru za istraživanje penzionisanja na Bostonskom koledžu. Na neki način, to je u jednom trenutku bila „gruba presuda“ koja je imala za cilj da izbaci ljude iz radne snage pred kraj života.
Međutim, mnogi vladini programi ga i dalje koriste kao standard.
U SAD, Medicare, savezni program zdravstvenog osiguranja, trenutno je dostupan samo odraslim osobama od 65 i više godina (postoje izuzeci za mlađe osobe sa invaliditetom). Amerikanci stiču pravo da primaju svoje pune beneficije socijalnog osiguranja sa 67 godina, otprilike u istoj dobi kada građani Ujedinjenog Kraljevstva mogu tražiti svoje univerzalne državne penzije.
Sredinom 20. veka, kada su mnogi od ovih programa usvojeni, očekivani životni vek je bio znatno kraći: u Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, iznosio je približno 66 godina za muškarce i 71 godinu za žene. „To u suštini znači da bi (građani Velike Britanije) proveli samo 8 odsto ili 10 odsto svog života u penziji“, kaže Kris Pari, predavač finansija na Univerzitetu Kardif Metropoliten.
Sada, međutim, „naši životi postaju sve duži, zdraviji smo duže u kasnim srednjim godinama i ranoj starosti“, kaže on. „Sada ima mnogo ljudi u ranim i srednjim 80-im koji su zdravi i uživaju u veoma aktivnom životu – fizički i mentalno.“
Ukratko, vladini grantovi nisu dizajnirani da podrže ljude u njihovim 80-im i 90-im godinama i nisu ažurirani da bi to učinili. Politike koje su nekada bile na snazi za podršku penzionisanim radnicima do kraja njihovog života više nisu u skladu sa savremenim okolnostima.
