Pametna žena ne sanja o neostvarenim stvarima.
Aristotel, jedan od najpoznatijih filozofa antičke Grčke, smatrao je da prava mudrost leži u sposobnosti da se suočimo sa životnim izazovima, a ne u udovoljavanju trenutnim željama.
On je verovao da mudar čovek ne teži onome što je prijatno, već onome što olakšava nevolje. Ova ideja naglašava važnost dugoročnog razmišljanja i rešavanja problema, umesto kratkoročnih zadovoljstava.
Žan de la Brujer, francuski filozof, ukazao je na paradoks inteligencije. On je primetio da ljudi koji sebe smatraju veoma pametnima često pokazuju nedostatak stvarne inteligencije.
Njegova izjava sugeriše da prava inteligencija nije samo u samopouzdanju i uverenju u sopstvenu pamet, već u sposobnosti da se realno proceni sopstveno znanje i sposobnosti.
Elenor Ruzvelt, bivša prva dama Sjedinjenih Američkih Država, dodala je svoj ugao gledanja na ovu temu. Ona je primetila da ljudi sa manjkom inteligencije često padaju u tračarenje i ogovaranje, dok pametni pojedinci razumeju dublje moralne i etičke koncepte.
Pametni ljudi, prema njenim rečima, razlikuju dobro od zla, istinu od laži, pravdu od prevare. Njihova sposobnost da analiziraju složene situacije i donose moralno ispravne odluke čini ih zaista inteligentnim.
Čak, kada joj je neko obećao samo najbolje. Jednog istočnog mudraca su upitali: “ Kako razlikovati pametnu ženu od glupe?“ Dao je vrlo precizan odgovor:
„Pametnima se može nazvati onaj čiji se planovi u većini slučajeva sprovode“.
Pametna žena ne sanja o neostvarenim stvarima. Ona isto tako ne krivi sudbinu ili druge ljude oko sebe što joj neke stvari nisu bile naklonjene. Ona sama sebi postavlja zadatke i ispunjava ih. Ceni ono što ima, a najviše se bori da sama za sebe sve postigne.
Jedostavno, ona ne očekuje srećan život već ga sama stvara. Spremna je da sama korača i bori se sa onim što joj život nameće. U dobrom uživa, sa lošim uči da se izbori.
To je odlika pametne žene.
