Pokazalo se da ovakav način ishrane donosi manji rizik za razvoj bolesti kao što su srčane bolesti, moždani udar, dijabetes, visok holesterol, gojaznost i visok krvni pritisak
U knjizi Ikarijski put, američka kuvarica Dajen Kočilas nudi putokaz ljudima koji žele da se hrane kao stanovnici mediteranske „Plave zone“.
Kao jedna od pet proglašenih „Plavih zona“ u svetu, Ikarija, malo grčko ostrvo u istočnom Egejskom moru, ima nižu stopu hroničnih bolesti u poređenju sa većinom drugih mesta, a više od 8.000 njenih stalnih stanovnika ima najduži životni vek na svetu.
Štaviše, jedna trećina Ikarijanaca živi duže od 90 godina, a faktori kao što su jake društvene i porodične veze, vežbe koje su sastavni deo svakodnevnog života i česte dremke smatraju se razlogom zašto ovi ostrvljani često dožive stotu.
Još jedan važan faktor je to šta jedu.
Kao i u mediteranskoj ishrani, ikarijanska ishrana sadrži zdrave masti, mnogo vlakana i integralnu hranu bogatu hranljivim sastojcima.
Ona je umnogome zasnovana na bilju, u koje spadaju orašasti plodovi, žitarice, krompiri, mahunarke, povrće i semenke, a maslinovo ulje je glavni izvor dodatih masti.
Jogurt i sir, riba, živina i crveno vino konzumiraju se umereno, dok je crveno meso ograničeno na sveta nekoliko puta mesečno.
Pokazalo se da ovakav način ishrane donosi manji rizik za razvoj bolesti kao što su srčane bolesti, moždani udar, dijabetes, visok holesterol, gojaznost i visok krvni pritisak.
Pojedini istraživači kritikovali su teorije o Plavoj zoni sugerišući da bi podaci možda mogli biti manjkavi i da se oslanjaju na potencijalno netačne informacije o datumu rođenja stanovnika, ali istraživači koji stoje iza prvobitnih studija insistiraju da su ti podaci tačni.
U svom novom kuvaru, Ikarijski put (koji je izašao 26. marta), američka kuvarka grčkog porekla Dajana Kočilas nudi „putnu mapu“ za ljude koji žele da u vlastite živote uvedu aspekte mediteranske ishrane, inspirisana time kako stanovnici jedu na Ikariji.
Po njenom mišljenju, knjiga se usredsređuje na dva pitanja: kako biti dobar prema vlastitom telu „bez toga da budete loši prema vlastitom umu“ i kako kuvati u „duhu opuštenog, isceljujućeg ostrva na kom je tempo života spor i lagodan, i gde se ljudi povezuju preko hrane za trpezom“.
Ona izdvaja hranu sa lakim obrocima, užine, večere za veće grupe ljudi i sve između, sa receptima kao što su supa od jogurta i krastavaca sa orasima; grilovane kruške i rukola sa fetom; pikantni bob kuvan u crvenom vinu; i orzo pilav sa pistaćima i ribizlom, između mnogo toga ostalog, prenosi BBC.
„Mislim da je jedna od stvari koja me uvek iznenađuje nivo stresa koji ljudi trpe“, kaže ona.
„U SAD, stres je jako štetan, a njegov najveći deo je u našim glavama i načinu razmišljanja.“
Ikarijski put želi da pomogne ljudima da budu više svesni toga kako se brinu o sebi, a Kočilas želi da im pokaže kako je „hrana takođe ljubav“.
Pored toga što je napisala nekoliko drugih kuvara i bila voditeljka emisije na PBS-u Moja grčka trpeza, Kočilas vodi kuvarsku školu na Ikariji, odakle je njena porodica potekla i gde živi po pola godine.
Tokom jednog od njenih višenedeljnih časova javila joj se ideja za 100 recepata zasnovanih na biljnoj ishrani, koje je uvrstila u novi kuvar.
Ona piše: „Imala sam dva gosta iz Montane koji su se našli u čudu za kuhinjskim pultom trećeg dana kursa i priznali da ne samo da kod kuće jedu meso tri puta dnevno, već da nisu mogli ni da zamisle da kuvanje biljne hrane, što je većina – ali ne i isključivo – onoga što radimo tokom naše nedelje koju provedemo zajedno na ostrvu, može da bude toliko zadovoljavajuće, raznovrsno i konkretno.“
Vegetarijanska ishrana koja može da se nađe na Ikariji ne samo da je zdrava i izdašna, već je i vrlo praktična.
Kao prvo, na ostrvu, baš kao i u drugim delovima Grčke, neki ljudi i dalje prate kalendar posta Grčke pravoslavne crkve i, stoga, ne jedu meso u određenim periodima godine, kao što je tokom Velikog posta.
Sastojaka koji mogu da se nađu u kuvaru Dajane Kočilas takođe ima na Ikariji u izobilju – među njima su jogurt, sušeno voće, med, morska so, maslinovo ulje, orašasti plodovi, sveže bilje, beli luk i razne mahunarke – ali ona ističe da se slični proizvodi mogu naći i u većini supermarketa.
Pasulj je prilično zastupljen u Ikarijskom putu i Kočilas mu dodeljuje glavnu ulogu u jelima kao što su limunasto svež bob sa artičokama, tahinijem i jogurtom; čorba od sušenog boba; crveni pasulj sa pahuljicama od ljute paprike i svežim biljem; i karamelizovani džinovski pasulj sa kurkumom, komoračem i zelenom rimskom salatom, da navedemo samo neke.
Prema Kočilas: „Jedenje pasulja pomaže zdravlju srca snižavanjem holesterola zato što je pasulj bogat ratvorljivim vlaknima, koja se vezuju za čestice holesterola i ispiraju ih iz tela.“
Ona takođe kaže da je on „palijativan kad je u pitanju regulisanje i čak sprečavanje dijabetesa tipa 2.“
Ona piše kako je „jedi pasulj i živi duže“ postala mantra zagovornika ishrane kakva je u Plavoj zoni, što je izraz koji je prvobitno skovao saradnik Nacionalne geografije i stručnjak za dugovečnost Den Bjutner, koji tvrdi da „jedenje šolje pasulja dnevno može da produži život čoveka čak za četiri godine“.
