Kada je mlad, bogat i obrazovan engleski aristokrata ušao u ordinaciju Suzi Embrouz, psihoterapeutkinje srpskog porekla, koja već 27 godina živi i radi u Velikoj Britaniji, sa konstatacijom da još uvek nije našao srodnu dušu, ona je shvatila da on uopšte nije usamljen slučaj. Tada je rešila da osnuje agenciju za upoznavanje i bračno posredovanje pod nazivom „Sedamdeset – trideset”, čiji su klijenti isključivo bogati i uspešni ljudi. Od 2001. godine do danas, više od 6.500 parova stalo je na ludi kamen, a u svakom momentu psiholozi ove agencije imaju zahtevan zadatak – da pronađu idealnu životnu polovinu za oko 350 osoba čiji godišnji prihodi premašuju milione evra.
Iako većina osoba misli da bogati mogu da biraju emotivne partnere, istina je za bitnu nijansu drugačija. Glavni problem zbog kog imućne osobe ne mogu da pronađu partnera jeste vreme, tačnije – nedostatak slobodnog vremena. Naime, uspešne osobe veoma puno rade i oko 70 odsto svog vremena provode na poslu, a svega trećinu vremena „potroše” na spavanje, obroke i minimalne socijalne aktivnosti, zbog čega ime agencije „Sedamdeset – trideset” reflektuje životni stil njenih članova. Druga predrasuda je da se uspešni i bogati muškarci žene sponzorušama skromnog socijalnog i obrazovnog porekla i da se bogatašice udaju za plejboje plitkog džepa.
Ni sponzoruše ni očajne domaćice
„Muškarcima je važno da njihova izabranica bude lepa i obrazovana i da sa njom dele iste vrednosti i poglede na život i odgajanje dece. Ona ne mora da izgleda kao top-model i bude na pragu dvadesetih, ali je važno da brine o svom izgledu i izgleda reprezentativno. Nije im toliko važno da ima milione na svom bankovnom računu, ali je važno da radi, to jest da nije ni ’sponzoruša’ ni ’očajna domaćica’. Skica idealne partnerke menja se tokom života – neko ko je zašao u šestu deceniju počinje da uživa u plodovima svog rada, putuje po svetu i želi partnerku koja ima fleksibilan posao i može da otputuje sa njim na Maldive usred radne nedelje. Mladi i uspešni biznismeni traže jednako ambiciozne partnerke. Ženama je važno da je muškarac bude jednako situiran kao i one, da nije lovac na miraz i da je dobar ’bračni materijal’”, priča Suzi Embrouz.
Naša sagovornica dodaje da njenim klijentima nije toliko značajan materijalni status potencijalnog partnera, ali im je važno da imaju ista interesovanja i sličan životni stil. Primera radi, osobi koja priča pet jezika važno je da partner priča barem četiri, kako bi mogao da učestvuje u konverzaciji na nekom socijalnom događaju. Nekome ko je pasionirani skijaš važno je da njen partner obožava skijanje, jer verovatno ima vikendicu na Alpima gde provodi svaki slobodni vikend zimi. Osobi koja voli jedrenje nezamislivo je da na jahtu povede osobu koja pati od morske bolesti, ne voli vodene sportove ili ima alergiju na sunce.
Suzi skreće pažnju na činjenicu da većina milionera vodi veoma stresan život, zbog čega žele da nađu jednostavne i normalne partnere koji nemaju komplikovane životne situacije.
„U 21. veku niko ne očekuje da stupi u brak sa nevinom osobom. Većini mojih klijenata nije važno da li je neko razveden, ali im je značajno da se sa bivšim partnerom ne svađa oko dece i imovine; nije im važno da li osoba ima decu, ali je uslov da ta deca nisu problematična… Njima partner služi da unese radost u život, a ne dodatni stres. Bogati i uspešni ljudi ne vole teške i komplikovane osobe. Oni su teško radili da bi zaradili svoje bogatstvo i žele miran život u kome će uživati, putovati i relaksirati se”, objašnjava Embrouz.
Na vrata njene agencije uglavnom kucaju osobe u kasnim tridesetim, kada su shvatile da su pozavršavale sve važne životne „obaveze”, ali nisu našle životnog saputnika, ili krajem pedesetih, kada ostanu same posle bračnog brodoloma ili smrti supružnika. Zanimljivo je da i žene i muškarci uglavnom traže vršnjake, osim u slučaju kada se nisu ostvarili kao roditelji, pa onda zakoni biologije diktiraju emotivne izbore. I jedni i drugi traže pomoć psihologa ove agencije tek kada čvrsto reše da stanu na „ludi kamen” jer, kako kaže Suzi Embrouz, avanturu mogu da nađu u prvom baru ili preko aplikacije na telefonu.
O njihovoj čvrstoj rešenosti dovoljno govori i podatak da se godišnja članarina kreće od 15.000 do 65.000 evra, u zavisnosti od toga da li žele partnera u Velikoj Britaniji, Evropi ili celom svetu. Iskustvo zaposlenih govori da muškarci brže nalaze srodnu dušu – u proseku za tri do šest meseci, dok je ženama potrebno duplo više vremena…
Savršeni spoj
„Mi profilišemo potencijalne partnere, proveravamo da li je osoba krivično osuđivana, šta je studirala, da li ima nekretnine, da li je u braku, da li ima ’neprijavljenu’ decu… Jedino što našim klijentima ne možemo da ’obezbedimo’ jeste hemija. Dešava se da spojimo osobe koje nam izgledaju kao savršeni spoj na papiru, ali izostanu iskrice kada se upoznaju. Ili manjak socijalnih veština pokvari utisak o partneru. Primera radi, sa uspešnim muškarcima je problem što mnogo vole da pričaju o svom poslu. Oni uglavnom govore u prvom licu jednine i ne pokazuju interesovanje za partnerku. Imali smo jednog multimilionera koji je bio vlasnik jedne od najvećih evropskih kamionskih kompanija i koji je svaku ženu sa kojom je otišao na sastanak pitao: ’Da li znaš koliko paleta može da stane u kamion?’ Kada nam se treća žena požalila na ovu konverzaciju, rekli smo mu da mora da prekine sa svojim kamionskim ’monolozima’. Poslušao nas je i oženili smo ga. Danas je presrećni otac troje dece. Sa druge strane, žene retko pričaju o svom poslu, ali su im zato propali brakovi i muškarci koji su ih izdali omiljena tema za razgovor na prvom sastanku. A muškarci ne vole da slušaju ljute, gorke i ojađene žene”, zaključuje Suzi Embrouz.
