Slava je bila i ostala pokazatelj istorije i identiteta porodice i familije
Slava je tradicionalni srpski običaj i takođe prvo nematerijalno dobro iz Srbije uvršteno na UNESCO listu kulturne baštine. Kult slave je jedinstven među Srbima, ne samo na ovim prostorima nego i u svetu. Rasprostranjena je, osim u našoj zemlji, i u regionu i dijaspori, tamo gde ima pravoslavnih Srba.
Slava se prenosi s generacije na generaciju vekovima i svaka porodica ima svog zaštitnika, svoje krsno ime.
Pagansko nasleđe
A kako smo dobili slavu koju slavimo – zašto neka porodica slavi baš tog sveca?
Ova priča seže daleko unazad, u doba pre pojave hrišćanstva na ovim prostorima, kada je naš narod bio paganski. Porodice su i tada odavale počast precima i proslavljale svoje zaštitnike, ali paganske bogove. I s dolaskom hrišćanstva ti duboko ukorenjeni običaji i verovanja su manje ili više opstajali, te se desilo svojevrsno sažimanje.
Predanje kaže da se Sveti Sava potrudio da donese kult slave među narod tako što je, kad bi čuo da je nekoj porodici zaštitnik bog Perun, dodeljivao joj hrišćanskog svetitelja Iliju gromovnika; kad bi čuo da je u pitanju porodica putnika, njoj je davan Sveti Nikola, a ako je porodica slavila nekog čuvara zdravlja, davali bi joj svece Kozmu i Damjana ili Svetog Pantelejmona.
Tako se slava dalje ukorenjivala kao kult i nastavljala, uz posvećenost svecu, da predstavlja i odavanje časti precima.
Kasnije slava se vezivala i za porodično prezime, te se tako danas poreklo unazad može pratiti i preko slave jer je ona jedan od čvršćih putokaza u porodičnom stablu. Jednostavno, slava je toliko utkana u naš identitet da se u porodici uglavnom nikad ne menja. Prenosi se kroz vekove sa oca na sina.
Kad se slava menja
Ipak, u nekim retkim slučajevima porodica slavu promeni.
To se dešavalo ranije u vreme krvne osvete, posebno na prostorima Kosova i Metohije, Bosne, Crne Gore. Tada bi porodica bežeći promenila i prezime i slavu da bi se sačuvali budući naraštaji.
Dešavalo se i da se slava menja ako se porodica preseli na neko drugo imanje. Recimo, na imanju starijeg preminulog strica od dva brata jedan nastavlja da slavi porodičnu slavu, a drugi uzima slavu tog strica koji nema naslednika. Tako se sačuvaju obe slave.
A šta ukoliko se u nekoj porodici prethodnih decenija nije slavila slava, recimo otac i deda nisu to radili, a naslednik danas želi?
Tada se gleda šta su preci slavili i naslednik preuzima tu slavu. Oni koji iz nekog razloga ne znaju svoje poreklo u dogovoru sa nadležnim sveštenikom treba da izaberu sveca kog će slaviti.
Istorija i identitet
Slava je bila i ostala pokazatelj istorije i identiteta porodice i familije. I ona možda ima u sebi obrise paganskog, ali hrišćanski elementi su primarni – hleb i vino kao simbol Hristovog tela i krvi, žito u čast svetitelja i predaka.
Slava danas je prilika da se porodica i prijatelji sakupe uz hranu i piće, ali to je, pre svega, dan kad se svi zajedno pomolimo i za žive i za mrtve, kad se sećamo svog porekla, prenoseći tu nit dalje svojim potomcima, piše Nova.rs.
