Odvajkada se u Srbiji za nekoga ko se zarazno i naizgled bez razloga smeje kaže da se “smeje k’o lud na brašno”.
Zvuči krajnje bizarno, ali iza ove izreke se zapravo krije interesantna istorijska priča.
Postoji i jedna teorija koja smatra da izraz ima makedonske korene. Tamo je postojao običaj da se duševni bolesnici (koji su se često i histerično smejali) leče uz molitve nad brašnom od kojih su zatim pravljeni hlepčići.
Jedna teorija kaže da poreklo ovog neobičnog izraza treba tražiti još u staroj Grčkoj. Naime, ljudi su tada verovali da božanstva, kao i ljudi, umiru. Ona to čine u jesen i ponovo se rađaju s proleća. Ipak, preko zime, dok su stari bogovi mrtvi, a novi još nisu rođeni, duše mrtvih izlaze na svetlost dana, a jedina zaštita od njih za žive je smeh i radost.
Zato je to vreme kada razuzdane povorke svečara idu ulicama, igraju po trgovima i obilaze naselja. U tim povorkama naročito mesto zauzilami su likovi budala, dvorskih luda i ostalih lakrdijaša kojima je smeh bio nezaobilazni način teranja straha.
A kako su se ove “lude” često posipale brašnom, da bi bile bele kao mrtvaci koje ismejavaju, ovde treba tražiti korene izreke “smeje se k’o lud na brašno”.
