Verovatno nema roditelja koji barem nekad nije izgubio živce i viknuo na dete.
Nije čudno ni strašno što ne uspevamo baš uvek da ostanemo smireni, pored svih dnevnih obaveza.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da stalno vikanje nije dobro za mališane, i da ostavlja posledice na njihov emocionalni razvoj.
Sada su otkrili i deset osobina koje se razvijaju kod dece na koju roditelji stalno viču, a koje ih prate i kada odrastu.
1. Osećaju se bezvredno
Deca na koju roditelji stalno viču u detinjstvu, u život odraslih sa sobom često ponesu osećaj bezvrednosti jer ne smatraju sebe osobama koje zaslužuju ljubav, radost, sigurnost.
Prosto, ovi mališani kritike dobijene od strane mame i tate spajaju sa svojim identitetom, vremenom počinjući da veruju da su zaslužili sav bes koji je na njih usmeren vikanjem.
2. Anksiozni su
Za odrasle koji su detinjstvo proveli uz roditelje koji su stalno na njih vikali, nije neobično da žive kada odrastu žive u stanju stalne anksioznosti. Sav taj bes i ljutnja koju su kao deca osetili od strane roditelja podigli su nivo stresa, koji je postao konstantan.
Kao rezultat toga, njihov organizam je stalno bio u stanju „bori se, beži ili se zamrzni“ jer nikada nisu bili sigurni šta je sledeće. Zbog toga su i koa odrasli nekako stalno na oprezu, iščekujući najgori mogući scenario i očekujući da neko na njih viče – bilo da su to opet roditelji ili partner.
3. Teško im je da razumeju emocije
Odraslima na koje je često vikano u detinjstvu teško je da razumeju svoje emocije. Nikada nisu naučili kako da se suoče i izbore sa „velikim“ osećanjima, delom zato što ni roditelji nisu umeli sebe emocionalno da regulišu. Svoju nisu emocionalnu inteligenciju su preneli i na decu, piše YourTango, dodajući da mališani koji su odrastali sa takvim roditeljima nisu naučili ni da imenuju emocije koje osećaju, a kamoli da ih obrade.
4. Smatraju da nešto nije u redu sa njima
Deca na koju roditelji stalno viču vremenom počinju da veruju da sa njima nešto nije u redu, osećaju stid, što ih kasnije sprečava da shvate da zaslužuju da vole i da budu voljeni.
5. Perfekcionisti su
Odrastanje uz roditelje koji konstantno viču na svoje naslednike decu dovodi do toga da veruju da će se od vike zaštititi jedino ako budu savršeni. Detinjstvo u kojem su ih roditelji često osuđivali i kritikovali navelo ih je da postanu strašno ambiciozni, jer su pohvalu koju bi dobili kada nešto dobro urade izjednačavali sa prihvatanjem i emocionalnom podršku, a dobijali su je samo kada bi nešto obavili savršeno.
Psiholog Džudit Tatin ističe da perfekcionizam nikako nije dobar, t da sa njim obično idu i samokritičnost i osećaj stida.
6. Izbegavaju konflikte
Još jedna stvar koja je karakteristična za ljude na koje je stalno vikano u detinjstvu je da izrastaju u osobe koje izbegavaju konflikte. Oni su podnosili najveći teret porodičnih svađa, zbog čega odlaze u drugu krajnost, izbegavajući konflikte po svaku cenu. Kada god se nađu pred sukobom, povlače se u sebe, što je toksično jednako kao i vikanje.
7. Imaju problema s poverenjem
Deca koja su u ranom uzrastu naučila da ne mogu da se oslone na svoje roditelje, koji bi trebalo da im budu neka primarna veza, podrška i sigurnosti, odrastaju u ljude koji često imaju problema sa poverenjem, pošto nikada nisu znali kada će da bukne bes roditelja. Ta nedoslednost u ponašanju roditelja dovodi do toga da ova deca kada odrastu nemaju poverenja u druge.
8. Plaše se bliskosti
Deca na koju su stalno vikali neretko izrastaju u ljude koji se plaše da se zbliže sa nekim, jer ih uvek prati strah da će biti povređeni. Da do toga ne bi došlo, oni prosto grade zid oko sebe, što ih sprečava da ostvare neke jake, zdrave veze sa drugima.
9. Previše su ambiciozni
Deca na koju su roditelji stalno vikali su svoj osećaj vrednosti izjednačavali sa napornim radom i uspesima u školi. Tih svojih prevelikih ambicija se neretko drže i u kada odrastu, jer postavljanje previsokih standarda postaje navika koju je teško prekinuti.
10. Ne umeju da kažu „ne“
Deca na koju su roditelji često vikali u detinjstvu razvijaju jednu nimalo zavidnu osobinu – pokušavaju da udovolje svima, jer je udovoljavanje potrebama roditelja bio način da zaštite sebe od emocionalne boli. Oni su naučili da na prvo mesto stavljaju tuđe potrebe, a da svoje sklanjaju u stranu, zbog čega im je teško da postave granice.
(Yumama)
