Put dece do psihoterapeuta popločan je dobrom namerom naših roditelja. U većini slučajeva naše su majke i očevi zaista želeli samo najbolje za nas, ali ipak, puno godina kasnije, njihova se odrasla deca trude da prevladaju posledice svog vaspitanja. Štaviše, deo njih ponavlja greške svojih roditelja koji su svojoj deci govorili iste fraze koje je neko vreme takođe povredila ista retorika.
Bright Side je prikupio fraze i izjave koje najviše bole današnje odrasle osobe kako bismo shvatili koliko su ove naizgled bezazlene reči uticale na njihov život, prenosi Novi.ba.
„U ovoj kući nema ničega što je tvoje“
Neki su roditelji uvereni da dete nema sopstvenu ličnost dok ne bude moglo finansijski da obezbedi samo sebe. To znači da bi pre ovog trenutka mogli da zanemare detetovo mišljenje, osećanja i druge potrebe. Otrovna ideja da osoba nije niko dok ne počne sama da zarađuje novac odgaja generaciju ozloglašenih radoholičara.
Deca koja su od detinjstva upijala misao da im ništa u roditeljskom domu ne pripada i koja se nikad ne osećaju sigurno. Izgubljeno detinjstvo, depresija, anksioznost, iscrpljujući osećaj krivice i srama, kao i nisko samopoštovanje – samo su neke od čestih posledica ovakve vrste vaspitanja.
Roditeljski stav poput ovog motivisaće tinejdžera da želi što pre da se odmakne od mame i tate kako bi napokon imao svoj mali svet, s barem nekom vrstom stabilnosti, čak i ako je to soba u studentskom domu koja je iluzija svog „sopstvenog“ mesta. Po pravilu ti ljudi puno rade jer se samo tako mogu osećati značajnima.
„Kloni se razgovora odraslih“
Za mnoge će roditelje njihovo dete uvek biti glupo dete i nije važno koliko imaju godina njihovi potomci (5,15 ili 50). Čini im se da njihovo dete nije u stanju da ozbiljno razgovara s odraslima i da je prerano da imaju svoj stav o bilo čemu. Ti roditelji svoju decu ne smatraju pojedincima, a njihova deca to u potpunosti osećaju.
Nakon mnogo godina može odjeknuti u činjenici da će se odraslo dete osećati sramežljivo da izrazi svoje mišljenje u prisustvu odraslih (učitelji, šefovi) i misliće da su njihove misli beznačajne i da ne zaslužuju pažnju. Sprečiće dete da ne razvija svoje talente na studijama, kao i da gradi uspešnu karijeru.
„Ako se ne sećam, znači da nisam obećala“
Danas mnogi od nas znaju za rasvetljavanje i razumeju da je poricanje stvarnih događaja oblik psihološkog nasilja. Ali u detinjstvu su mnogi od nas čuli rečenicu: „Sve je u vašoj mašti! Nikad se nije dogodilo! “ od naših roditelja, koji nisu hteli da priznaju svoje greške.
Kao rezultat toga, deca počinju da sumnjaju u adekvatnost svoje percepcije stvarnosti i korisnost sopstvenog pamćenja. To negativno utiče na njihovu sposobnost da veruju sebi i svetu jer im čak i roditelji neprestano pokazuju da nešto nije u redu s njima jer se sećaju stvari koje se zapravo „nikada nisu dogodile“.
„Ne bi trebalo da vređate devojke“
Ovo bi moglo da deluje kao dobar savet – pravi muškarac trebalo bi da zaštiti predstavnike slabije polovine planete, pomogne im i ustupi pred njima. Sve ide dobro do trenutka kad devojke počnu da koriste svoje privilegije kako bi iskoristile podređenost dečaka ili se loše ponašale. Dok dobro vaspitani dečak mora samo da stoji tu i zadirkuje svoje vršnjakinje.
Na kraju, izrastu u muškarce koji se jednostavno plaše žena i ne mogu dati usmeni odboj čak i u slučajevima kada žene prelaze sve granice. Tada smernica koja je trebalo da spreči nasilje koje se odnosi na jednu vrstu ljudi, dovodi do pojave socijalno odobrenog nasilja nad drugima. Muškarci se u ovom slučaju osećaju sramežljivo čak i da podnesu zahtev ili da se suoče s njim.
„Sve uništavaš“
Malo ljudi može uraditi nešto dobro, ako im je nešto potpuno novo, iz prvog ili čak drugog pokušaja. Potrebna su nam iskustva, veštine i navike. Pogrešiti je potpuno normalno, pogotovo u detinjstvu. Nije normalno preneti svu odgovornost na dete na njegove greške. Uostalom, ako roditelji svoje potomke nisu nešto naučili, to nije krivica deteta.
S vremenom će malo dete koje redovno čuje ove reči usmerene na njih prestati da pokušava da bilo šta uradi kako ne bi bilo krivo. Štaviše, dete može početi da sebe smatra izvorom svih problema svojih roditelja i moglo bi da veruje da nije dovoljno dobro i da ne zaslužuje ljubav ili pravo na život.
„Ti možeš bolje“
Uvek postoji prostor za poboljšanje, ali mnogi roditelji misle drugačije. Od svojih prvih koraka daju nedostižne zadatke svom potomstvu, a deca moraju da preskaču gomilu obruča kako bi ih dovršila. Istovremeno, odrasli često zaborave da nagrade svoju decu za dostignuća jer to nije razlog za ponos, već samo signal da je vreme za postizanje ciljeva.
Dete koje živi u večnoj trci za roditeljskim idealom ne zna da ceni sebe i uživa u procesu svog rada. I, naravno, biće im teško da izbegnu neuroze i stresove jer uvek postoji nešto čemu moraju da teže. Ta su deca često bolesna i često odlažu i izlaze iz koloseka, jer su se umorila kovitlajući se u kolu tuđih ambicija.
„Uspećeš nekako“
Ova fraza ima mnogo verzija: od „Uspećeš nekako“ do „Previše želiš“. Njihovo se značenje svodi na činjenicu da bi dete trebalo da zaboravi na svoje snove i želje – ne zato što su neostvarivi, već zato što roditelji ne smatraju potrebnim da ih ispune.
Deca s vremenom jednostavno prestanu da sanjaju jer razumeju da se to nikada neće ostvariti. Znaju da će umesto dugo željene lutke ispod novogodišnje jelke dobiti džemper (obično u većoj veličini, da traje duže) i umesto da nešto pojedu tokom šetnje, majka će reći: „Zar nema ništa da se jede kod kuće? “ (čak i ako u porodici nema finansijskih problema). Zašto? „Zato što sam ja tako odlučio – zato!“
„Stariji(a) si“
Kad se u porodici pojave manja deca, starija deca često moraju brže da odrastu. U očima roditelja gube pravo da budu mala deca, čak iako razlika u godinama nije toliko velika. Njima je dodeljena određena odgovornost: da postanu mudriji i nezavisniji. I nije bitno što deca u tom trenutku mogu imati samo 2-3 godine.
Rano i prisilno odrastanje nije dobro ni za koga. Da, ovo je dete možda prilagođenije životu i može postići puno, ali cena ovog uspeha biće izgubljeno detinjstvo i podsvesna ljutnja na roditelje i mlađu braću i sestre. Ni na koji način ne doprinosi toplim porodičnim odnosima i često je psihološka prepreka stvaranju sopstvene porodice.
„Sve radiš pogrešno. Bolje da to uradim sam/a. „
Niko se ne rađa s veštinama kuvanja ili znanjem pranja i peglanja košulje: sve dolazi s iskustvom koje se oblikuje iz pokušaja i grešaka. Često je roditeljima lakše da nešto obave sami, umesto da nauče svoje dete da to radi. Roditelj bi mogao da pomisli da će, ako pristane da podučava, trebati više vremena, dete će pogrešiti ili će možda ionako morati sve iznova da uradi.
Pokušavajući da zaštite svoje dete od nepotrebne brige, mnogi roditelji zaboravljaju da su kućni poslovi važan deo vaspitanja njihovog deteta. Ovaj rad pomaže u razvoju samokontrole i samodiscipline (uostalom, glupo je smetati tamo gde ćete i sami morati da očistite pod), a obe ove osobine sigurno će biti korisne deci tokom toka njihovih života.
Deca čiji im roditelji ne daju priliku da zajedno uče na svojim greškama osećaju se onesposobljenima u domaćinstvu kasnije u odrasloj dobi: osećaju se preplašeno da urade nešto novo i ne veruju u sebe.
„Nećeš postići ništa u životu.“
Roditelji koji ne veruju u svoju decu uveliko utiču na samopoštovanje njihove dece. „Ko će verovati u mene ako moji roditelji misle da nisam sposobna za bilo šta?“ Ako nastavite da redovno namećete ove misli deci, oni će naučiti glavnu stvar: „Nešto nije u redu sa mnom.“ Da bi prevladali taj osećaj, mnogim ljudima su potrebne godine ozbiljne terapije.
U odrasloj dobi, deca čiji roditelji često nisu verovali u njih ponašaju se suprotno: ili odustaju unapred ne pokušavajući da išta postignu (jer su programirani za neuspeh) ili ceo život posvećuju dokazivanju roditeljima da su pogrešili.
„To su tvoji problemi i ti si ta(j) koji ih mora rešiti.“
Vaspitanje deteta metodom: „Ne veruj nikome, ne plaši se nikoga, ne traži ništa“ ima svojih prednosti i nedostataka. S jedne strane, dete treba da nauči da se samostalno nosi s poteškoćama – to je važna veština koja će biti korisna u životu. Ali roditelji bi takođe trebalo da shvate da zbog nedostatka životnog iskustva deca jednostavno ne mogu (i ne bi trebalo) sama da se nose s nekim problemima.
Ako roditelj detetu ne pruži odgovarajuću podršku na koju smatra da se može osloniti u teškim trenucima, dete ima sve šanse da upadne u nevolje. Osećaj sigurnosti i poverenja deci su neophodni koliko i nezavisnost, tako da je glavno čega odrasli treba da se sete je da ne zalaze predaleko u ovo pitanje.
“Čitaš knjige? Radi nešto korisno. „
Mnogi roditelji iskreno veruju da dete treba uvek da radi nešto korisno, poput domaćih zadataka, vannastavnih aktivnosti ili čišćenja svoje sobe. Sanjati ili čitati knjigu čini se kao nešto čega se treba stideti. Kao rezultat, imamo čitavu gomilu odraslih koji se jednostavno uopšte ne mogu opustiti.
„Pa, nisi tako lep/a …“
Roditelji su prvo ogledalo u koje dete gleda kako bi shvatilo kakvi su. A ako im roditelji neprestano govore da im je kosa pretanka, da nokti nisu ravni ili da im nos izgleda poput krompira, to će dete osetiti u stvarnom životu. Ovim izjavama ne možete očekivati odgovarajuće samopoštovanje.
To ne znači da bi dete trebalo da lažete o njegovoj nadzemaljskoj lepoti, ali isticanje dobrih stvari i ocrtavanje prednosti njihovog izgleda moglo bi biti korisno mnogim roditeljima. Poznavanje njihovih snaga pomoći će vašem detetu da se oseća samopouzdanije, dok će ga trajne informacije o njihovim nesavršenostima ispuniti kompleksima i učiniti rezervisanijima.
„Celi smo se života žrtvovali za vas, a vi ste nezahvalni!“
Roditelji se trude da obezbede da njihovo potomstvo živi bolje nego što su oni živeli. Za neke od njih dete postaje središte njihova svemira oko kojeg se okreće ceo svet. Ali to nije izbor deteta i oni ne moraju uvek da otplaćuju ovaj dug roditeljima za stvari koje su u njih uložili – uostalom, to je bio njihov izbor, a ne izbor njihovog deteta.
Dete kojem je usađena ideja da su oni smisao tuđeg postojanja na svojim plećima nosi teret odgovornosti za dobrobit odraslih u njihovom životu i osećaj krivice zbog toga što nije uvek ispunilo njihova očekivanja. Kao da žive „s zajmom“, umesto da jednostavno uživaju u životu.
„Ipak si dečak/devojčica!“
Za mnogu decu određene stvari i ponašanja zabranjena su zbog rodnih stereotipa. Dečaci tradicionalno ne bi trebalo da plaču, pokazuju nežnost ili nose ružičasto, dok devojčice ne bi trebalo da se penju po drveću, igraju se automobilima ili igraju hokej. Ova ograničenja sprečavaju decu da slobodno uče o svetu oko sebe i otvoreno izražavaju svoja osećanja.
Štaviše, ove fraze uzrokuju da deca stvaraju pogrešnu predstavu jedno o drugome. Dečaci odrastaju s osećajem da su njihove vršnjakinje nekako gore od njih jer je „sramotno ponašati kao devojčica“. Devojke, pak, smatraju da su svi dečaci agresivni huligani kojih bolje da se klone. To obema stranama stvara probleme u odnosima sa suprotnim polom.
