Poteškoće u izražavanju emocija i osećaja usamljenosti, zajedno sa poteškoćama u povezivanju sa drugima, takođe mogu da proisteknu iz rane životne traume, izveštava Dejli mejl. Terapeut je saznao da se emocionalno zanemarivanje u detinjstvu često naziva „nevidljivom traumom“ jer je njegove posledice veoma teško prepoznati. Emocionalno zanemarivanje se javlja kada roditelji ili staratelji ne uspeju da pruže emocionalnu podršku, afirmaciju i pažnju koja je potrebna deci tokom godina formiranja, od rođenja do otprilike osam godina.
Primeri zanemarivog ponašanja uključuju omalovažavanje ili odbacivanje osećanja deteta i uskraćivanje ispoljavanja naklonosti kao što su grljenje ili ljubljenje. Sve ovo se smatra negativnim iskustvima iz detinjstva – ACE (neprijatna iskustva iz detinjstva) – koja narušavaju detetov osećaj sigurnosti, stabilnosti ili povezanosti. Emocionalno zanemarivanje može biti jednako štetno kao i očigledniji oblici zlostavljanja i ima dugotrajan efekat na emocionalni i psihološki razvoj osobe.
Ljudi koji su kao deca bili zanemareni ponekad imaju problema da se izbore za sebe kao odrasli, „čak i kada imaju nešto važno da kažu ili kada ih neko potpuno iskorištava“, rekao je Koen. Odrasli sa ovim iskustvom često su bili ignorisani, odbačeni ili im je uskraćeno pravo da izraze svoje potrebe kao deca. Takva rana iskustva mogu biti veoma bolna i ostaviti trajne tragove na psihi osobe. Kao posledica toga, žrtva počinje da povezuje zalaganje za sebe sa osećanjem povređenosti i prestaje da to čini kako bi izbegla negativne posledice.
Još jedan znak je „neprijatno kada vas ljudi iskreno pitaju kako se osećate“, rekao je Koen. „Onda se distancirate, što ih uči da vas više ne pitaju. Ljudi koji su pretrpeli traumu u detinjstvu često imaju poteškoća da efikasno komuniciraju svoja osećanja. Ovo može biti zbog činjenice da su njihovi negovatelji onemogućili njihove emocije u tim ranim godinama razvoja. Takva iskustva mogu učiniti da iskrena pitanja o osećanjima budu nepoznata i neprijatna.
Žrtve traume u detinjstvu takođe mogu imati „kompleks inferiornosti ili sindrom uljeza“, rekao je Koen. Ovi psihološki fenomeni su okarakterisani kao „nemogućnost da prepoznate sopstvenu vrednost dok stalno verujete da su svi drugi na neki način bolji, sposobniji ili spremniji od vas“, rekao je on. Prema časopisu Psychology Today, koren ovoga leži u narušenom samopoštovanju. Nepoželjna iskustva iz detinjstva, kao što je zanemarivanje, povezana su sa niskim samopoštovanjem i osećanjem srama, a osećaj bezvrednosti i nemoći može trajati dugo u odraslom dobu.
Četvrti znak je „teškoće u izražavanju emocija – delimično zato što nikada niste naučili da ih prepoznate“, rekao je Koen. Ovo je povezano sa nelagodnošću koju odrasli sa traumom u detinjstvu često osećaju kada ih iskreno pitaju kako se osećaju. Ako roditelji ili staratelji ne pokažu brigu ili interesovanje za dečje emocije, to ne samo da uči dete da ih ne deli kako bi izbeglo negativan odgovor, već i sprečava dete da nauči kako da efikasno prenese ono što oseća. Na taj način, zanemarivanje ometa ključni deo emocionalnog razvoja, a ovaj uticaj se može manifestovati u odraslom dobu.
Konačno, „osećaj usamljenosti, ali i prividna nemogućnost povezivanja sa drugima kada im se pruži prilika“, može biti znak traume iz detinjstva, rekao je Koen. To uzrokuje da odrasli koji su iskusili zanemarivanje u detinjstvu biraju izolaciju i samoću, čak i na društvenim događajima, objasnio je on. Ako su pokušaji deteta da uspostavi pozitivne odnose sa svojim roditeljima odbijeni, to može dovesti do trajnog straha od odbijanja i problema sa poverenjem. Kao rezultat toga, odrasle žrtve traume iz detinjstva mogu verovati da će povezivanje sa drugima dovesti samo do bola, izdaje ili napuštanja, zbog čega više vole izolaciju. Trajni uticaj ovih štetnih iskustava iz detinjstva može se lečiti terapijom, koja pomaže žrtvama da procesuiraju ono kroz šta su prošle i izrastu u mentalno zdrave odrasle osobe.
(Večernji list)
