Pesma, koju je nakon velikog broja samoubistava Tito zabranio, zove se „Pluća su mi bolna“ i smatra se jednom od najtužnijih pesama koja je ikad napisana na jezicima sa naših prostora.
Autor je Dragiša Nedović, koji je pisao i poznatu staru pesmu „U lijepom starom Višegradu“, kao i veoma popularnu „Stani, stani Ibar vodo“, zatim „Kome šumiš, oj Moravo“, „Negde u daljini pogled mi se gubi“, „Na Moravi vodenica stara“, „Šumadijo rodni kraju“,“Kome šumiš, oj Moravo“, „Igra kolo kraj Nišave“, „Zarudela zora na Moravi“, „Beograde, grade na Dunavu“, i mnoge druge.
Život ga nije štedeo i bio je na korak od smrti 1941. godine kada je već bio izveden pred streljački vod u Šumaricama u Kragujevcu. U poslednjem trenutku su ga, kao poznatog tekstopisca, odvojili na stranu i izbegao je sudbinu mnogih Kragujevčana. Kraj Drugog svetskog rata dočekao je u nemačkom radnom logoru u Dormagenu.
Po povratku u Kragujevac nekoliko godina po okončanju rata, tačnije 1950. saznao je da je oboleo od tuberkuloze. Tada je i napisao pesmu „Pluća su mi bolna“ čiji tekst glasi:
„Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam
Jer su sasvim blizu, moji zadnji dani
Živeću još danas, a možda i sutra
A onda zauvek, zbogom moj živote
Nije meni žao, bednoga života
Jer ja sreće nikad, osetio nisam
Samo bol i patnja, gorke suze lio
U životu svome, srećan nisam bio.“
Pesmu je prvi izveo Zaim Imamović, ali je ona veoma sugestivno delovala na slušaoce, te je u to vreme širom Jugoslavije zabeležen veliki broj samoubistava ljudi obolelih od tuberkuloze.
Priča se da su tada Centralni komitet i Tito odlučili da se ploča povuče iz prodaje i zabrani njeno izvođenje, uz objašnjenje da navodi na samoubistvo.
Tek kada je 10 godina kasnije jednom prilikom Jovanka Broz, za koju se neko vreme pričalo da je bolovala od ove bolesti, naručila ovu pesmu na jednom slavlju, zabrana je prekinuta
