Džingis-kan jeste umro pre osam vekova, ali njegovo nasleđe na neki način još uvek živi kroz njegove potomke. Istoričari odavno znaju da je ovaj veliki osvajač bio otac brojne dece sa svojih šest zvaničnih žena i nebrojenim brojem konkubina, ali su zapanjujući detalji izašli na videlo tek u studiji iz 2003. godine.
Istraživanje objavljeno u američkom časopisu za ljudsku genetiku, pod nazivom “Genetičko nasleđe Mongola” otkrilo je da su 0,5 odsto svetske muške populacije Kanovi genetski potomci i da 8 odsto muškaraca koji žive na bivšoj teritoriji njegove države ima identične Y-hromozome.
Dakle, koliko je Džingis Kan imao dece? Odgovori su podjednako zapanjujući koliko i neprecizni.
Uspon strašnog mongolskog osvajača
Rođen kao Temudžin 1162. godine tokom perioda ogromnih sukoba među mongolskim plemenima, Džingis-kan je poticao iz duge loze ratnika. Navodno, na svet je došao stežući u ruci komad krvnog ugruška za šta se verovalo de je znak da je predodređen da bude vođa.
Kada je imao 9 godina, Kanovog oca je ubio rival. Odbačeni od sopstvenog plemena, Kan i njegova porodica živeli su u siromaštvu. Postepeno, njegov polubrat je počeo da zauzima mesto glave porodice, ali ga je Kan u tome sprečio ubivši ga strelom.
Odlučan da ujedini nomadska plemena mongolske visoravni, oženio se izvan svog plemena i dobio četiri sina sa ženom po imenu Borte. Ta, Džingis-kanova prva deca su se zvala Joči, Čagataj, Ogataj, Toluj, a on će ih dobiti još nebrojeno mnogo.
Kan je krenuo sa oko 20.000 ljudi u rat da uništi Tatare i poveo svoju vojsku preko kontinenta. Naučio ih je kako da jašu konje bez upotrebe ruku. To im je omogućilo da koriste koplja i gađaju lukom i strelom u galopu.
Nakon što je pobio sve tatarske poglavice i naredio smrt svih preživjelih muškaraca “viših od metar” Kan je napravio konkubine od svih žena koje je poželeo. Njegova vojska je porasla na 80.000 do 1206. porazivši sve neprijatelje na koje je krenula. Sledeće godine krunisao se za Džingis-kana – “univerzalnog vladara” i vrhovnog boga svog naroda.
– Najveća radost za čoveka je da pobedi svoje neprijatelje, da ih vidi pred sobom na kolenima, da im uzme sve što poseduju, da u suzama vide one koje vole, da jaše njihove konje i da u naručju drži njihove žene i kćeri – proglasio je Kan.
Tokom narednih 20 godina, Džingis-kan je vladao većinom današnje Rusije, Kine, Iraka, Koreje, Istočne Evrope i Indije. U svojim šezdesetim, preduzeo je mere za nesmetan prenos vlasti posle svoje smrti, što je urodilo plodom, jer je mongolsko carstvo njegovih neposrednih naslednika bilo u snažnoj ekspanziji još skoro ceo vek.
Džingis-kan je umro iznenada i sasvim prigodno – u ratu. Tanguti, narod koji je vladao vazalskim carstvom Hsi Hsia, pobunio se i nije hteo dalje plaćati danak. Došlo je do mongolske opsade tokom koje je Džingis-kan umro. Navodi se više uzroka – pad s konja, malarija, tangutska kletva, kao i iscrpljenost i starelost.
I kao što se ne zna od čega je tačno Džingis-kan umro, tako se ne zna ni gde je sahranjen. Budući da je posmrtna povorka ubijala na svom putu ubijala sve živo – od ljudi do stoke i ptica, a kako je pratnja i sama nakon pokopa izvršila samoubistvo, a sve u cilju tajnosti kako bi se sprečilo skrnavljenje Džingis-kanovog groba, za poslednje počivalište najvećeg vladara Evroazije, uprkos brojnim istraživačkim ekspedicijama, sve do danas se ne zna.
Koliko je dece imao Džingis-kan?
Međunarodna grupa stručnjaka koja je napisala genetsku studiju iz 2003. imala je jedno pitanje na umu: “Koliko je ljudi u srodstvu sa Džingis-kanom danas?” Da bi to saznali, istražili su 5.000 uzoraka krvi prikupljenih u periodu od 10 godina iz više od 40 naroda koji naseljavaju regione unutar i blizu bivšeg Mongolskog carstva, piše portal All thats interesting.
Samo jedna populacija van bivših granica Kanovog carstva dala je tragove njegove loze – etnička grupa Hazara koji govore persijski u Avganistanu i Pakistanu.
– Hazari su nam dali prvi trag o povezanosti sa Džingis-kanom. Oni imaju dugu usmenu tradiciju koja kaže da su njegovi direktni potomci – rekao je Spenser Vels, genetičar i koautor studije.
Vels se fokusirao na praćenje Y-hromozoma u uzorcima krvi. Pošto ne prolazi kroz standardnu rekombinaciju kao drugi delovi ljudskog genoma i uvek se prenosi sa oca na sina, on obično ostaje nepromenjen. Nasumične mutacije se dešavaju, ali je uz pomoć njih svejedno moguće pratiti sve jedinstvene linije porekla.
– Identifikovali smo jedinstvenu Y-hromozomsku liniju sa nekoliko neobičnih faktora. Ona je pronađena u 16 populacija širom velikog regiona Azije koji se proteže od Pacifika do Kaspijskog mora. Učestalost ove linije na tom prostoru je velika – oko 8 odsto muškaraca je nosi što čini oko 0.5 odsto ukupne svetske populacije – navodi se u studiji.
Stručnjaci su pronašli jednu konkretnu lozu od pre 1.000 godina za koju se nedvosmisleno može potvrditi da je pripadala samom Kanu i na osnovu poređenja sa njom otkrili da je 1 od 200 danas živih muškaraca potomak Džingis-kana.
Slično, neki naučnici su procenili da je za vreme svoje vladavine ovaj osvajač oplodio više od 1.000 žena. Genetičari su dodali da su širenje Kanove teritorije i širenje njegove krvne loze u korelaciji.
Gde su Džingis-kanova deca danas?
Pomalo ironično, dok je 21. vek konačno učinio praćenje Džingis-kanovih potomaka mogućim, istorijski ostaje nejasno koliko je potomaka on zvanično imao. Samo njegova prva četiri sina sa Borteom su zvanično priznata. Od njih, Joči je imao najmanje 16 svoje dece, dok je Čagataj imao 15.
– Ovo je jasan primer da kultura igra veoma veliku ulogu u obrascima genetske varijacije i raznolikosti u ljudskoj populaciji. To je prvi dokumentovani slučaj kada je ljudska kultura prouzrokovala da se jedna genetska loza poveća u tolikoj meri u samo nekoliko stotina godina – objasnio je Vels.
Strastveni naučnici i istoričari nastavljaju da razmišljaju koliko je ljudi povezano sa Džingis-kanom. Odgovor na kraju ostaje donekle nepoznat, jer bi samo otkrivanje njegovog groba i vađenje njegovog genetskog materijala moglo rešiti stvar jednom zauvek.
