Jedini proizvod koji godinama nije promenio svoj izgled, gramažu, i što je najvažnije – cenu!
Čovekova želja da pali vatru na kojoj će se grejati i kuvati hranu terala ga je kroz celu ljudsku istoriju da izmišlja različite vrste „šibica„. Hiljadama godina kasnije, Rimljani nisu odmakli mnogo napred ali i oni su i dalje primitivno hvatali iskru komadićem drveta natopljenim u sumpor.
U srednjem veku, iskrama dobijenim udaranjem kremena o čelik ljudi su palili napola ugljane krpe, suvu mahovinu ili gljivice. Sve se te lako zapaljive tvari nazivaju ,“trud“ ili „samokres“. Današnje šibice mogle su biti napravljene tek pošto je otkriven fosfor, element koji se pali već na niskoj temperaturi.
Godine 1681. irski fizičar Robert Bojl je stavio je drvce premazano sumporom u smesu sumpora i fosfora. Međutim, te su se šibice lako palile, pa izum nije bio praktičan.
Prve praktične šibice napravio je engleski hemičar i apotekar John Walker. Da bi upalile, valjalo ih je provući između presavijenog papira pokrivenim sitnim komadićima stakla. Te šibice on je nazvao „Friction Lights“ kao i da se on navodi kao prvi prodavac šibica u svetu prve šibice je prodao advokatu 7. aprila 1827. godine. Iako je njegov izum bio neobičan, Volker nije uspeo da ga unovči.
Francuz Šarl Šora hemičar, izumeo je 1830. godine i prvi upotrebio beli fosfor u svojoj formuli za izradu šibica, njegovu inovaciju su vrlo brzo i naširoko kopirali mnogi drugi proizvođači. Ipak ovaj pronalazak nije širio neprijatne mirise, ali je imao drugu, malo veću manu – beli fosfor bio je otrovan.
Mađar János Irinyi je 1835. godine zamenio kalijev hlorat s olovnim oksidom i dobijene šibice zapalio tiho i bez problema.
1833. u Austriji i Nemačkoj su već pravljene šibice s fosfornim vrhom. Međutim, i tu je postojao jedan problem. Beli ili žuti fosfor je bio tako opasan za radnike koji su izrađivali šibice da je morao biti zabranjen međunarodnim sporazumom 1906. godine.
Na kraju je pronađen neotrovni crveni fosfor, a to je dovelo i do pronalaska tzv. sigurnosnih šibica. Prve takve šibice, koje su se palile isključivo na posebnoj, za to izrađenoj površini, proizvedene su u Švedskoj 1855 . godine. Proizveo ih je švedski industrijalac Johan Edvard Lundström koji je i prvi je patentirao ovu metodu.
A kako je danas?
U današnje vreme kompanija Dajmond Meč napravi više od 12 milijardi šibica godišnje. U Sjedinjenim Američkim Državama se godišnje upotrebi oko 500 milijardi šibica. Najstarija poznata reklama na kutiji za šibice potiče iz 1895. godine. Na njoj je bila reklama sa pozdravima od Mendelsonske opere.
Nekad ih izvozili, a sad uvozimo
Švedska fabrika Match AB sa centralom u Stokholmu predstavlja najveću fabriku šibica na svetu i jedinog globalnog distributera. Stara Jugoslavija imala je dve fabrike šibica u Dolcu i Osijeku i nekada ih je izvozila. Srbija ih danas uvozi.
Knez Pavle na šibice dao ušteđevinu
Šibice su 1826. godine krenule kao svetska inovacija, pedesetih godina prošlog veka postale su kolekcionarska atrakcija, a danas više nisu ni to, sem u Sremskim Karlovcima. Koliko ovaj hobi može da okupira čoveka govori i podatak da je Knez Pavle u sakupljanje šibica uložio svoju dvanaestogodišnju ušteđevinu. Danas, na stranici Ebay porcelanske i srebrne kutijice za žižice (kako su se nekada zvale) s kraja 19. veka mogu da dostignu cenu i od 1.000 dolara.
Samo je jedna šibica ista
A šibice su možda jedini proizvod koji godinama nije promenio svoj izgled, gramažu, i što je najvažnije – cenu! (ne računajući nove brendove koji diktiraju neke druge cene).
Pisali smo ranije koliko neki proizvodi „mere“ standard, i da se na primer, kinder jaje, „pokondirilo“, pa danas košta i duplo u odnosu na pre nekoliko godina.
Proizvodnja šibica nije zahtevan proces ali može biti opasan, i ipak se postavlja pitanje isplativosti.
Sa početnim ulaganjem od nekoliko hiljada evra, izvršene investicije će se isplatiti u periodu od najmanje tri godine.
S druge strane, broj pušača u našoj zemlji i dalje je veliki, a upravo uz paklicu cigareta, šibice su često najprodavaniji proizvod.
(Biznis Telegraf)
