Svi smo već navikli na crvene lubenice, ali naši preci su imali sasvim drugačiju poslasticu. Stariji pamte da je mnogo rasprostranjenija bila pre Drugog svetskog rata nego danas. Sa setom se sećaju slatkoće njenog žutog “mesa” i neobične boje koja ih vrati u detinjstvo, kada su ih sa slatkoćom jeli odmah po branju, na njivi.
Danas je žuti bostan atrakcija tek na ponekoj pijaci, od koje isprva ljudi zaziru čudeći se njegovom izgledu, ali ko se odvaži da jednom proba, vraćaće se ponovo.
Imaju tanku koru i malo semena. Ukus žutog jezgra podseća na ukus dinje i izuzetno su slatke. Teže oko pet, šest kilograma i skuplje su od uobičajenih lubenica.
Tek u ponekim sremskim selima (Popinci, Ašanja, Pećinci, Dobrinci…) bostandžije mogu da se pohvale ovom sortom “sremske kraljice”.
I dok je na dalekom Tajlandu ova sorta široko zastupljena kao egzotika, žuta lubenica je kod nas ostala samo predratna uspomena starijih građana i tek poneka atrakcija na malobrojnim tezgama.
