Odgajanje dece nije samo umetnost ljubavi i podrške, već i stalno učenje kako rečima utičemo na njihov razvoj. Kao roditelji, često ne shvatamo da određenim izjavama izrečenim u afektu ili dosadi možemo nesvesno da naškodimo detetovoj percepciji sebe i njegovih emocija. Čak i ako mislimo da su naše reči bezopasne, one mogu duboko urezati detetovo samopoštovanje.
Dečji svet je još uvek veoma osetljiv, pa je važno biti svestan moći reči. Pravilno izražavanje i podrška su ključni za razvoj zdravog samopoštovanja i emocionalne inteligencije. Naše rečenice mogu ili da izgrade njihov unutrašnji svet ili da ga sruše.
„Prestani da plačeš!“
Decu ne treba sprečavati da izražavaju svoje emocije. Suze su deo njihovog emocionalnog razvoja, a njihovo potiskivanje može dovesti do problema u upravljanju emocijama kasnije u životu.
„Pusti me da to uradim.“
Deca uče nove veštine kroz greške. Ako im roditelji uskrate ovu priliku, oni im uskraćuju mogućnost da postanu samostalniji i samopouzdaniji.
„Sad mi se stvarno ne sviđaš.“
Uprkos tome što nas deca ponekad čine nervoznim, važno je kritikovati njihovo ponašanje, ali ne i sebe. Identitet deteta se tek razvija, pa su takve izjave veoma štetne.
„Nemate razloga da budete tužni.
Kako možemo znati šta naše dete oseća? Njegove emocije su stvarne, čak i ako razlozi iza njih mogu biti smešni odraslima. Razumevanje i razgovor o osećanjima jača emocionalnu inteligenciju deteta.
„Samo se bebe tako ponašaju.“
Poređenje dece sa bebama može dovesti do stida i odbacivanja sopstvenih osećanja. Svako doba ima svoje razvojne prekretnice i frustracije.
„Toliko žrtvujem za tebe.
Deca nisu tražila da postanemo roditelji. Podsećanje na naše žrtve stvara osećaj krivice, što može negativno uticati na njihovo samopoštovanje.
„Ostavi me na miru.“
Kao roditeljima, naravno da nam je potreban naš prostor, ali to moramo da objasnimo našoj deci na način pun ljubavi, a da se ne osećamo odbačenim.
„Nikad nemam vremena za sebe.“
Kada deca ovo čuju, mogu da se osećaju kao teret. Važno je da izrazimo svoje potrebe bez nametanja osećaja krivice detetu.
„Ne pitaj me više!“
Dečja radoznalost je ključna za njihov razvoj. Ako ih odvraćamo od postavljanja pitanja, sprečavamo njihov prirodni razvoj i želju za učenjem.
„Preboli to!“
Potiskivanje emocija ne rešava probleme, ono ih pogoršava. Deca treba da razviju zdrave načine da se nose sa osećanjima, a ne da ih ignorišu.
„Nije uopšte važno“.
Dečji svet je pun sjajnih trenutaka, čak i ako su za nas beznačajni. Poričući njihovu važnost, potkopavamo detetovo uvažavanje njegovih iskustava.
„Ne budi tako ___.“
Šta god da stavimo u tu izjavu — stidljivo, glasno, nestašno — kritika je ličnosti deteta. Umesto toga, fokusirajte se na ponašanje i koristite pozitivno pojačanje.
„To me ne zanima“
Ovo detetu govori da njegove misli i osećanja nisu važni. Takve izjave mogu ozbiljno narušiti njegovo samopoštovanje i odnose.
Reči koje govorimo su izuzetno važne, posebno u odnosu na decu. Naš jezik može ili izgraditi samopouzdanje i emocionalnu inteligenciju ili ga srušiti. Kao roditelji, uvek moramo da težimo stvaranju okruženja pune ljubavi i podrške u kojem se dete oseća cenjeno i saslušano.
(Citymagazine.si)
